Просветни гласник

222

књизи за наставиике добри, онда би требадо да се свуда једнако казују деци, јер од неједнаког казиван.а осећају деца иоследице и прн прелажењу из једне школе у другу, и ири предажењу у гимназију. Даље многи су насгавници грепшди и у томе, што су децу учиди, да при сабирању, одузимапу и множепу пишу бројеве један испод другог. Ја немам ништа противу оваког начина рачунања. Шта више сматрам да је нотребно, да га деца знаду. Али овај начин рачунања долази тек на друго место. На прво место иак долази писање задатака у реду са знацима: више (+), мање (—), нута (X) јор се овај на начин сматра за модеран и употребљен је и у ручној књизи за наставнике и за децу. Ако би се дозволило, да наставници раде само но оном нрвом начину, онда би се деци укратило то ираво, да читају рачуницу, а сем тога може нм то сметати у гимназији и другим школама. Разломци су мало где рађени, ма да је црограмом одређено, да се у сваком разреду чо нешто и са разломцима ради. По негде је рађено мало са десетним разломцима. Чудновато је, што се још сматра, да је тешко деци дати појам о разломку и да из више једнаких делова изнађу целине, кад се то све даје преставити очигледно. На нослетку, морам још казати да је „ иравило тројно", рађено у врло мало школа. Шта више и онде где је рађецо, рађено је врло мало и но старом тешком, сада изобичајеном, начину, а нигде свођењем на јединицу, ма да је иознато и признато, да је овај начин најпојмљивији за децу. Не налазим за потребно, да овде објашњавам овај навод примерима, ио што је начин свођења на јединицу усвојен у свима новијим рачуницама као најбољи. 2. Сриски језик. Да се не бих после повраћао на неке тачке казаћу све што имам о српском језику. а) Читање. Нашао само седам — осам школа, у којима ученици првог разреда читају као што треба, јер су савладане све врсте читања: механичко, логичко и естетичко читање. У осталим школама влада потпуно разнообразност. По негде је савладано механично читање, а оне две врсте потпуно забатаљене. На мпого места савладано је механичко читање тек у пола, а па неким местима се потпуно сриче. У старијим раз-

редима мехаиичко је читање савладано у већнни школа, али су оне друге две врсте читања врло слабо застунљене. Лош се и сада цалази школа, у којима деца читају, старим преживелим начином, невајући, и без икаква разумевања садржине. Све је то за мене доказ да се читање не предаје методски, већ се просто задају деци чланци да их науче како умеју и како могу. Међу тим сва вештина у предавању читања састоји се у томе: да сам наставник зна добро садржину сваког чланка; да чланчић, ако је но дужи подели на одељке и иснрича га ученицима јасно и својнм речима, самостално; да носле пропита ученике о ономе. што им је прииоведао; да им сам лепо прочита чланчић; да да неколицини најбољих ученика да исти члапчић прочитају; и најпосле да закаже деци, да науче сама онако, како им је показивато. — Али кад су четири разреда, на се нема кад? То је мучно, но дидактично иравило каже: „мало али добро," и тога се правила треба држати свакад. Осем тога, ја имам искуства, да се у деце може иробудити љубав и воља читању, па да деца радо читају не само своју читаку већ и народне песме и лене приче, само ако има прилике да их лако могу набавити. б) Писање. Свакој радњи, сваком предузећу треба иоложити добар темељ. То је главно правило. Оно мора да важи и за изучавање писања у основној школи. Оно данас иде упоредо са читањем. И не само то, већ оно претходи читању, јер се деца у првим данима свога школовања вежбају у повлачењу разноврсних црта. Тада је баш нотребно да наставник употреби сву своју пажњу, сву збиљу и сву своју уметност те да децу привикне: правилном седењу, правилном држању писаљке и таблице и правилном и лепом новлачењу сваке и најмање цртице. То истина стаје доста труда и једа, а и времена, али се за кратко време, од два три месеца, осете добре носледице наставникове дурашности и добре воље. Кад се пређе од иисања црта на писање, или управо на склапање слова, оида наставник у нола муке постиже неочекиван уснех, а кад се већ и од слова пође даље, онда се осем успеха посгиже још и задовољство. Осем тога, наставник, који ради у више разреда, поправљаће у старијим разредима без нола муке омање погрешке у писању, само кад у првој години иостави