Просветни гласник

244

* КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

тера коља тако, да је он стајао поред херцега Хенриха, а по том скочи, да евоме дотадашњем непријатељу руку пружи. „Ја долазим као пријатељ", рече он, „и молиж те за твоје иријатељство. Заборави випге сва^у отачаства ради", Хенрих је радо пристао на ту понуду. Еберхард рече даље: „ја захтевам још нешто више. Немачкаје опустошена и само један може је спасти, а то си ти. Мој брат је при смрти на тебе мислио и ево шаље ти круну царетва. Хоћеш ли је носити?." ;; Ја знам", рече Хенрих, „како је круна тешка. Али кад је сви кнезови мени нуде, ја ћу је носити у име бога и радитг што је за отачаство најбоље" По том ее обојица загрлише и свима који су то гледали, нагнаше сузе на очи. 3. По том је Еберхард сазвао немачке херцеге и енископе на скупнггинуи еаопгатио им последњу вољу свога брата и пристанак Хенрихов на то. Пошто им је Хенрихово јунаштво, добро срце и љубав према отачаству топло препоручио, сви погледаше у Хенриха, који је тада ту био и док су га хвалили ћутао. „Кога и непријатељи хвале," рече један епископ, „тај мора бити благородан човек." Енежеви се договорише изабраше Хенриха за краља и тај избор саопштише народу. Тада се отпоче весеље, коме не беше краја; Да живи наш краљ Хенрих, и да мудро нама управља! Сви су знали, да ће он Немачку својим мачем најбоље заштитити и својом мудрошћу најбоље њоме управљати. Да живи Хенрих, чуо се узвик из сваког шатора, на разним језицима. Трубе и добоши трештали су усред ових узвика радости; заставе су се лепршале, и са усана каквог побожног духовника текла је молитва за царство и ноглавара. Еад је прошла прва јека радости, тада онет епископ подиже свој глас и на ново узвикну: „добро, нођимо дакле у Минстер

(варога) да изабранога краља крунишемо пред олтаром божјим." „Не" одговори Хенрих, чини ми се, да нисам, први из мога племена, позван за краља божјом милошћу и љубављу. Један достојнији него ја прима помазање и круну, а ја нисам достојан такве почасти. Таква смерност допаде се народу. Франци, по старом немачком обичају, подигоше на копљу пређашњег племенског непријатеља Хенриха и показаше га народу са узвиком: Ево вашега краља. Хиљадама руку нодигоше се небу за заклетву ; хиљадама грла повикаше : верноет и љубав нашем краљу Хенриху. Многи су од радости плакали. Ма да се већина немачких кнежева и народ од свег срца радовала избору краљевом, опет су се нашла два себична човека, која нису могла трпети над собом, каквог моћног господара, и који су вшпе ценили и волели себе него своју земљу. То су били херцег баварски (Арнул®) и херцег од Швабије (Вурхард). Обојица су побегла са скуна, само да не морају положити заклетву верности новоме краљу. Узалуд је Хенрих шиљр,о посланике, да их опомену на њихову дужност; они су волели и грађански рат него ред и мир у земљи. То је натерало Хенриха да своје противнике оружаном силом натера на покорност. Са великом тугом иошао је краљ у бој противу евојих вазала, јер му је било жао гато због ината двојице људи, губе живот толики људи. Херцег од Швабије изгуби сваку кураж, чим је краљева војска угала у његову земљу, и обећа да ће бити веран и покоран. Баварски херцег не хте се покорити, већ се са својом војском затвори у једну тврђаву. Тада краљ покуша јога једном, да се на леп начин измире да се не би проливала крв. Он е тога позва АрнулФа на један састанак. Он нристаде и наоружа се и мету на се оклоп од главе до пете. Хенрих опет на против