Просветни гласник

347

вароши и цео народ га једва дочека. Беренгар готово не имађаше меета где ће добећи. Шега као издајника доведоше мдадоме ЛудолФу, али му он не хте нипгга, већ га закле да ће бити веран Отону, и нусти га слободна. Лудол® одржа иобеду и над другим краљевим одметником Адалбертом. На скоро по том умре он од напрасне смрти и сви објавише, да га је Адалберт отровао. Али овај упаде одмах ио том у државу панину. На многе молбе паие и великаша римских Отон закључи, да сам дође у Италију, да Беренгара каз;:и, да поврати ред и иравичност и на послетку да Италију сноји са немачким краљевством као и Еарло Велики на кога се Отон у свему угледао. С тога (године 961.) позва он сабор у Вормс, где му дођоше сви кнезови и знатнији људи. Они одобрише његове намере, и по његовом предлогу изабраше себи за краља његовог седмогодишњег сина Отопа. По том о Тројицама оде он у Ахен с њим, где га и крунише. Кад је то свршио, ои са својом женом (Аделаидом) и големом војском пређе у Италију и дође у варош Павију. У Милану објавише све духовне старешине и кнезови да се Береигар и цео његов иород нрогони на вечита времена као недостојан господарства, а за краља изабраше Отона. Тада и њега позваше у Милано. Енископ милански помаза га и мету му на главу „гвоздену круну" Ломбардије. Та је круна била златна а називала се тако због једног обруча унутра, који је наирављен од нгле са крста Христовог. Као краљ Ломбардије дође Отон следеће године у Рим (962. г.) Тамо му изађоше у сретање сенат, племићи и народ певајући његову славу. Он је јахао на једном белом коњу право Ватикану и одјаха пред црквом светога Петра. Пред њеном сребрном оградом на самим степенима закле се он да ће римску цркву увек ппитити као што

је то радио и Карло Велики. Другога дана иапа Јован XII иомаза га у цркви светога Петра за цара и метну му круну на главу. Безбројне гомиле народа из разних хришћанских земаља веселише се и узвикиваше радоене песме, а велики Рим закле му се на верноет на костима светог Петра. Али Отон није хтео да буде цар само по имену већ је радио и у Италији. Тада је ностављен темељ слободним варошким уставима; али цар се нарочито за то иобринуо да створи иријатељство са наиом и да уреди како ће се папа према њему управљати, а како онет Римљани нрема пани. Па ипак он се морао брзо уверити, да Римљани сматрају царство као празно достојанство без икакве силе и да њихову самосталност више воле него туђе господарство. Кад јс он ступио као највиши еудија међу Римљане, они сагнуше њихове горде вратове. Али они не хтеше то дуго сносити. Немци еу то назвали непостојанство, и грдили су их као невернике. То је озловољило јако и самог цара. Он ухвати Беренгара и посла га у Немачку у затвор, где је и умр'о. Сам Отон врати се у Немачку следеће године. Тамо је нашао жалост. Маркгра® Геро, који је нокорио Словене, изгубио је у битци свога јединог сина, за кога је и живео и борио се. То му је била награда за његову свирепост према С-ловенима. У највећем очајању унути се ожалошћени старац у Рим. Ту на гробу светог Петра баци он мач, иеиоведи се и покаје се. У повратку кући дође у један манастир и ту обуче калуђерско одело. У скоро .је иосле умр'о. 7. Док се цар бавио у Немачкој, Адалберт, син Беренгаров, џокренуо је на ново народ на борбу. У исто време многе племићске породцце, у Риму, бориле су се око вдасти, тако да-је тамо пастао прави неред. Цар посла у Италију најпре херцега од 44*