Просветни гласник

346

КАВАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

велику опасност, он даде знатс херцегу ®раначком, Еонраду. Еао раздразген лав скочи ои против Угра, потиште их натраг, ослободи заробљене Немце и доведе их краљу. Другога јутра (на св.Лаврентија) мољаше се краљ свесрдно Богу и обећавпше да ће у Мерзебургу основати епископат св. Лаврентмју, ако му Христос госнод помогне, да победи непријатеље вере и отаџбине. По том егшскоп Улрих очита молитву војсци и пружи краљу, који је клечао, на®ору. Еако је Отон устао горе, рече он Немцима: „Погледајте• свуда ! Везбројне су гомиле непријатеља, али са нама је свемоћни помагач, Христос, са његовим четама. Останимо дакле ту да се боримо и да радије умремо, него да одстуиимо. Но на што речи? Место језика говори мач." На кон.у, са мачем о бедрима, са подигнутим светим копљем изађе он сутра дан при изласку сунца пред своје Немце. Сад отпоче битка. Цела немачка војска, један мимо другог, упорно је нападала на Угре. Немачка једнодушност и немачко одушевљење посрамило Је њихову жестину. Оии почеше одступати без реда; но тии жешће беше њихово беснило. Многе немачке војсковође морале су главом платити. По птто су угарске чете биле растројене, Немци пођоше против оних које су се још одуиирале, па и њих растераше. Оад је настала општа забуна међу Угрима. Настаде прави ужас. Широко поље киптило је од бегунаца. Немци су их јурили, јер их је поетигао гњев божји. Угри су негледимице скакали у реку (Леху), али за срећу немачку не избављаше се ни коњ ни коњаник. Мртваци испупипге речно корито и вода потече крвава. Тако је тај дрски народ сатрвен, Само их се нешто мало избавило. Још нред вече поврати се Отон са епископом Улриком свечано у Аугсбург и заблагодари Богу за избављење Немачке. Другог дана изјаха он до бојног поља да преброји колико му је војске из-

гинуло. На бојном пољу нађе он тело гро®а франачког, Еонрада, и дуго је иад њим плакао. По том лређе он преко Лехе И заповеди да се бегунци угарски хватају на све стране. Где су их год Ваварци сткгли и срели убијали су их као курјаке. Три угарска кнеза доведоше у Регенсбург и обесише па капију варошку. Од 100.000 људи умакло је само седам, који су однели вест у Угарску о пропасти, која је снашла њихову војску. После тога херцег Хенрих држао је строг суд над свима издајиицима отаџбине. Међу њима је био и епископ из Салцбурга и он је осуђен на губитак очњег вида. Од тог доба Угри се више нису усудили да нређу грапицу своје земље и да улазе у Немачку. Но Немци онет нису били потпуно на миру. Словенско племе Веиеди били су се опет подигли да бране своју слободу. Они су напали на саксонског херцега и жестоко га Јгритеснили. Ото, који беше свуда, где је своме царству требао, похита брзо у њихову земљу и утабори се на речици Дози, (на њеном утоку у Хавел). Али тамо је тек било зло. Остала словенска племена опколише га тако, да је он догаао у велику опасност. Томе се придрулшпе још два опасна госта: у војсци његовој наста глад и куга. Али на срећу Отонову, њему стиже на време помоћ. МаркграФ Геро, страшило свију Словена, растера и потуче њихову војску на све стране, тако да се и сам њихов кнез (Стојнек) бегством избавио. 6. Док су трајале ове борбе са Угрима и Словенима, Беренгар, Отонов вазал у Италији, погази своју поданичку заклетву и направи се самосталан господар. Отон предаде добро наоружану војску своме сину ЛудолФу, да му с њоме новрати господарство над ЛомбардиЈОМ. Чим је краљев син стигао тамо, одмах му се предадоше све