Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ 113 ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

коју је хтсо гостима ноказати. Мати није ни слутила на какно нло. Али чим је н>ен сан у лађу сео неслари је одмах кренуше и лађа отнлони даље. Тада Хенрих опази да ће га одвести, иа је никао и најносле скочи у поду. Но сне је било узалуд ! Њега опет изнукогае и одведото га архијепискову замку у Еелн. Пуна туге и бола ногледала је добра царица, за својим одведеним сином. Са тужним срцем остани она »а навек неверну Немачку и оде у Рим, да у тишини манастирских зидина заборави невоље овога света. Хано је био строг и натмурен човек. Младог Хенриха, који је тада имао тек дванаест година, држао је врло строго. Хенрих онет није могао заборанити изгубљену слободу и јако је мрзио архијепископа. Међу тим Хано је имао једног разумног и страшног противника, који је хтео младог цара себи узети, а то је био Адалберт из Бремена. И доиста после три године Хано отпутује у Рим, Адалберт ослободи Хенриха и одведе га у Саксонску. Овај човек брзо је задобио поверење младићево. Он му је дозвољавао да чини све, угађао је љеговим жељама и страстима, и чинио му сва задовољства. Да му образује дух и умекша срце, о томе он није ни мислио. Хенрих, од природе страстан, посгао је скроз и скроз неуредан. Алп што је најгоре, Адалберт је у .срцу младог цара гајио мржњу према Саксонцима, са којима је и сам у омрази био. Он их је представљао као бунтовничгш и инаџијски народ, коме треба ногнм за врат стати. 2. Побуна Саксонаца. У својој шеснаестој години Хенрих је био нроглашен за пунолетног. Али шта је се могло очекивати од једног таког владаоца, који је био тако горд, ћудљив, несталан и навикнут на уживања, као Јито је то био Хенрих. Еао и његов отац он намести своју столицу у Оаксонској у лепнм

долинама Харца, на и ако је на народ мрзио. Једном је онако рекао: „Саксонска је лена земља, али они који је насељавају нису вредни ни за слуге." Тако је он говорио о народу, а тиме је увредио до срца ноносите саксонске кнезове. У то нреме био Је врло знатан човек Отон, херцег банарски. Хенрих се у свачему јако на њега ослонити могао. Али њега лажно онтуже да он хоће да убијс Хонриха, тс му оте материно наследство, херцегство Баварско. Хенрих нредаде то херцегстчн.) једноме Талијану, по нмену ВелФу. То намора Отона те наирави савез са саксонским графом Магнусом само да се освети краљу. Хенрих пође против њих, занонеди да се обојица ухвате а по том да се у целој Саксонској подигну утврђења (замци). У ова утврђења намести он носаде од Франачких војника, који су прекрилили целу земљу, пљачкали становнике и у име краљево приморавали их на тешке кулуке. Тада се искупише најодабранији светски и црквени ноглавари у Саксонској и саветоваху се шта ће радити. Једни су хтели да се одмах устане на оружје. Други су се томе противили и хтели су да траже какав бољи начин да се ослободе. Најпосле нослашо три посланика Хенриху, који су му овако говорили: „Најблагороднији господару! Народ Саксонсгш, кога ни један народ у храбрости и верности не превазилази, моли те, да му повратига стара ирава предака његових и стару слободу његону. Странци и голаћи нанадају силом на нагаа имања и отимају урођеницима гауме, пагањаке и стзда. Ако нам допустига да живимо по нраде'овском обичају, онда ти ни један народ у Француској и Немачкој неће вернији бити." — Такав говор био- је добар и мудар, али добра реч не нађе добра одзива код гордога Херцега, Он изгрди носланике сурово а њихове молбе не хте иослушати. Тада стрнљење Саксонаца цређе