Просветни гласник

КАРЛКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОИШТЕ ИСТОРИЈЕ

сваку меру. Они за час искупише војеку од 60000 људи и иођоше против краља. Краљ се скдони у замак Харцбург, но они га и тамо опколише. С муком иобегао је Хенрих једне мрачне ноћи кроз тајне нродазе замка, но што је своје бдаго и наките у напред испратио. Три дана и три ноћи тумарао је он док није стигао у Хесен. Међу тим Сакси разругаише све замке које је он био направио. Још и данас виде се на многим бреговима Харца сиве развадине из оног времена. Народ је био тако огорчон на Франачког краља, да је сам разругаио једну цркву у Харбургу и избацио из гробова мртва теда краљевог брата и синчића. На једном скупу би проглагаено да је Хенрих недосгојан да носи круну, а за краља Немачке прогдасише херцега РудодФа од Швабије. Иун највеће љутње Хеирих оде 1075 у Вормс, где он мећу простим светом задоби доста верних пристадица. Одмах поче он да се куражи и да диже гдаву, и отлоче нешто молбама а нешто обећањима да задобија многе кнезове противу Сакса. Са добром војском пође он у побуњеничку земљу. Кад је догало до битке Хенрих, јагаући на бесном коњу, борио се сам тако храбро, да је многе непријатеље својом руком потукао. То је било у битци код Дангенсадца, где је он потукао са свим удружену војску Сакса и Тиринжана. Њихову несрећну земљу са свим је опустошида Франачка војска. Многе су на муко ставиди и одузеди им сваку слободу. Сакси нису знади гата ће радити и у невољи обратигае се за помоћ иапи, оцу целог хригаћанства. Баш у то време засео је био на папску столицу један човек, пред којим су се кнежеви и краљеви моради кдањати. 3. Папа Глигорије VII. Човек који је тада постао папа звао се Глигорије УИ. Он је био син једнога зидара. Јога из младости посветио се духов-

ничком чину. Својом великои бистрином брзо се упознао са свима пословима црквеним, а строгим понагаањем и великом наученошћу тако је се нрочуо, да је на скоро позват у Рим у нански двор. Ту је он двадесет година с великом увиђавногаћу и гвозденом чврстоћом нратио све иапске кораке. По томе буде он сам изабран за ноглавара цркве. Његов избор био је тако брзо свргаен, да нико о томе изван ИталиЈе није нигата знао, докле он као носвећени застушгик Св. Петра није отпочео да ради. Хенрихов отац био је наредио, да ни један нана не може бити изабран без воље немачког краља. Кад је Глигорије известио Хенриха о своме избору, оп се није могао уздржати већ носла једнога носланика да нита: „да ли можо важити избор, кад га цар није потврдио?" Лукави Глигорије показивао се врло добродугаан само да би нотврђење добио. „Господине граше," рече он царском посланику, „Бог је мој сведок да ја овај избор нисам тражио, него су ми га Римљани силом натовариди. Посвећење ће бити тек тада нредузето, кад то царева воља буде." Овако скроман одговор дарнуо је Хенриха. С тога не само да је одобрио избор, него је заповедио да се одмах иосвећење извргаи. Како је се тегако доцније због овога кајао ! Сад Глигорије брзо нрегну на носао. Он се био тврдо решио, да духовнигатво сл свим ослободи иснод г.ласти светских кнежева. Моћ кнежева — тако говорагае он — од овога је света, али моћ духовништва је од Бога и Исуса Христа, а како су напе предузеле кључене од Петра, да везују и регаавају, то су они и заступници Исуса Христа на земљи, и само су њему и Богу за свој рад одговорне, али светским кнежевима никако. Ва то н 1 божјем нраву ннти може римски народ нити цар (као до сад) избирати папу, већ њега одређује сам свети дух, који нарочито преко виших