Просветни гласник

ВАСИТАЊЕ

К А О II А У К А

461

Један обичнији облик јаког памћења јесте оно, које се односи на нарочите нредмете, с којима су се нодробније занимали, и које се иојављује као ресултат свикнуте пажње, која је изазвана нашим поглавитим изучавањем тога предмета. На овај мачин долази и говорник или проповедник да свој говор саразмерно лако памти. Памћење места ојачава се непрестаном пажњом на те цредмете, што често стоји и у свези са позивом појединих људи. Инжињер или вештак сећа се појединих места боље него други човек, који са памћењем места нема никака посла ,. али не с тога , што он има неко особито јако или боље памћење него овај други, него за то, што је навикнут, да у овом правцу, на ове предмете, своју пажњу обраћа, не обдзирући се на остале. С тога, место да говоримо о некој нези снаге за памћење, ми треба да размислимо о средствима и путевима, којима се до извесног знања долази, нрема законима, који за памћење вреде. Оудиља и њена нега. Овај назив употребљује се као противност памћења и као синоним за разум и схваћање. Од учитеља се тражи, да он не само намћење него и суђење код својих ученика развија. Најпроетији облик суђења јеете, кад се две ствари сравне у погледу њихове једнакости или различности , или у погледу обе те особине. Ако еу те ствари чулни предмети, као два сенчења иеке боје, онда је ту сав посао чисто чулно разликовање, које зависи од оштрине зида, од унотребљене пажње и раетојања, у коме та два предмета стоје. Од тих истих услова зависи и примећавање једнакости. Ако су предмети, који се сравњују, сложени чулни предмети, као; две магаине, две куће, два дрвета, две животиње, онда

се мора обратити пажња на више тачака, у осталом операција остаје иста. Ако ми имамо таке предмете, код којих само неке особине можемо да видимо, а неке нам се усмено опишу, као два минерала, онда је то већ негато вигае за схваћање, и захтева веће опрезности и специјалне мере. Није ни мало лака ствар довести неку сложену целину у такав положај, који ће бити подесан за сравњавање, а то је., да се особине сваке поједине целине у једнаком реду представе. Ова врста напрезања јесте ресултат духовне дисциплине. Сравњавање два законска случаја, две научне теорије, две врсте, исту доктрину изразити или исги шакат објаснити — све је то једна нарочита врста суђења, које се олакшава изношењем по реду различитих околности и особености. Још више стоји оно суђење, кад имамо неки нредмет из садагањице да измеримо према духовном мерилу сравњавања, којеје ресултат раније стеченог знања и искуства, као кад оцењујемо вредност неког индустријског или вегатачког дела, или кад хоћемо да оценимо неку политичку меру. Овде се отвара широко поље за суђење. Ми имамо да узмемо у вид једноврсна ®акта, па из њих ресултат да извучемо. Овакав духовни рад згодније ће се означити са неким другим изразом, него речју „суђење", јер у њему се нримењује опширно знање за одређивање узрока и иоследице. Ово се не може култивисати као нека засебна способност; у томе се вигае показује велика умешност, која је рееултат дугог искуства и изучавања на некој нарочитој области. Са претходним је слично и то, кад неко у спорним питањима праву истину изведе, кад он при томе узме у обзир све моменте, место да се на две или три тачке ограничи. Онај. који неку ироблему до темеља и свестрано схвати, који ништа не