Просветни гласник

В А С П И Т А Њ Е

К Л 0 Н А У К Л

463

малеричним представљањем, ееби представи неке ствари , на ир. какву ратну лађу, тронску шуму или неко дивно шеталигате. Али, тиме се способност иредстављања само у толико култивише, у колико свака усненша представа олакшава неку другу исте врсте. Ни у једној данашњој методи није примљено неговање представљања као један систематички носао. Премда у понеким школским вежбањима по кад кад и то бива у згодним моментима, ипак нигде то неговање није правилпо проведено. У еајвећем своме значају појављује се уобразиља као стваралачка моћ код вештака и песника, и као таква моћ, она се никако не добија каквим изучавањем или образовањем, и ако томе нрипомазку сва сред. ства и иутеви, којима се дух богати. Оиа је из васпитних метод& искључена, по што не спада у делокруг школин. Али, она садржи у себи један елеменат, који припада и најнижим и најлошијим играма уображења, и то је елеменат осећања или душевног узбуђења по коме се вештачке творевине разликују од научних. Свако вештачко дело годи ма коме од наших јаких осећања: љубави, гњеву, осветљивости, осећању узвишенога, осећању смешиога и многим другим. Научни је проналазак једна ствар чисте, на пару и динар, нрорач унатекористи. По гато се вештак задовољавању ових осећања подаје, то узима он сувише слободе у своме предмету; он претерује, доводи опет у ред , допугата измишљања и највеће претераности и крајности, и није ни на који начин везан за истинитост и стварност. У томе се и састоји ова драж, што је има литература, коју уображење ствара, а нарочитб ово вреди за младеж. Романом се чини много већи еоекат на осећања, него ма чиме из стварнога света, а баш за овим јаким надражајима ми и те-

жимо. Међу тим то не значи, да се тиме уобразиља култивише, већ вигае да се у њој ужива да се осећањем изазивају друга осећања. Дати довољно поља за рад уобразиље, значи одати се осећањима, и сад је једино нитање: којим осећањима? Ова врста уобразиљиног рада мора се на првом месту сматрати као извор задовољства, као један придатак уживањима у животу. Поред оног уживаЊа, што га добијамо додиром са стварногаћу, ми тежимо јога и за оним, које долази са стране идеалности. Но, идеалност је нешто са свим различито за различно доба старости : басне и чудновате приче за младеж, а озбиљна нојезија за сгарије. Прво нема ничега васпитног у себи; јер тиме се не поучава нити се упућује, већ се губи у осећањима. До родитеља стоји , да ли ће они своју дену овом врстом Фантастичке литературе обрадовати, као год гато до њих сгоји, да ли ће са својом децом гаетати по пољу или давати им празнична уживања. Такве ствари имају својих добрих а и рђавих страна, гато се лако може оценити, само кад се узму у обзир и штете и користи, које су везане са свачим што је измишљено. Док душевна узбуђења почивају на подражају шантазије, као својој основи, дотле у малеричним представама, сценама и догађајима има и неки извесан интелектуални елеменат, који раздражава и распаљује. Овај уплив остане у памћењу услед проузрокованог узбуђења. То носле постане као један део наше готовиие, која се доцније може корисно употребити. Из тога могу произлазити творевине наше сопствене ®антазије, а тако^ исто, то може служити и на то, да се праве истине разума улепгаају и осветле. Пређемо ли на несничке творевине вигае врсге, то ћемо јога одабраније малеричне представе тамо скупити. Ми скупљамо за нагаа сећања најдрскије црте чо-