Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

501

крстапш почеше трпети голему невољу од глади. Многи од крсташа тако су се ундашили да су се помоћу конопаца спуштади пина зид и бегали. Без куражи и утехе седели су опсађеници у кућама, а нису хтели пи смели своју силу унотребити у одбрану. Тада је Боемунд запалио око 2000 кућа само да лењивце натера на одбрану. ГотФрид опет делио је свој последњи залогај леба са својим пријатељем Хенрихом. У овом несрећном стању могло се избављење очекивати само тако, ако би се пробудило на ново успаваао одушевљење леђу крсташима. Крсташи су се могли у се поуздати само тако, ако им се улије нада у Бога. Свештеници и војсковоће старали су се да ново поверење пробуде са небеским појавама и обнадеждавањима. Најнре је објавио један талијански свештеник даје се њему јавио свети Амбросије пређагањи милански епископ и уверио га, да ће крсташи после три године искушења Јерусалим освојити и све невернике победити. Тада објави други један свештеник по имену Стеван. да му је се јавио сам Христос, кога је пратила света девојка и апостол Петар, да каже кретапшма, да се врате њему, па ће се и он вратити њима и за пет дана помоћи им. Кад се овим откровењима улио зрак паде у срца клопулих крсташа, онда су се морала очекивати још сјајнија дејства ако би се једног дана нашла каква реликвија (светиња), која би наглашавала борбу и победу. Као таква реликвија морало се сматрати свето коиље са којим је римски солдат Лонгинус пробб Снаситеља. Али да светиња изврши оно, што се "од ње очекивати имало, морала се њена истинитост потврдити божјом изреком , а сам њен проналазак сматрати као дело божјег откровења. Гра® Рајмонд тулуски био је душа овога предузећа, јер он је први дошао на ту мисао.

Једног дана један свештеник из Рајмондове свите (пратње) по имепу Петар Бартолемеј дође пред њега и епискона Адемара и саопшти следеће: Више пута препоручивао ми је апостол Андрија, да свето конље, које у Антиохији и то у Петровој цркви близу великог олтара лежи закоиано, предам крсташима, и понајнре гра®у Рајмопду, коме га Је Бог наменио. „После освојења Антиохије," рече Петар Бартоломеј, „ја сам мислио да мени као простом човеку неће нико веровати, па с тога сам о томе откровењу ћутао. Али сад ми се апостол Андреја други пут јављао, и трећи пут строго ми је запретио, да свето копље тражим. Кад је Бартоломеј свршио свој говор, смирени епископ Адемар објави да је ова вест просто брбљање. Али гра® Рајмонд држао је ово за истину. Сви правоверни крсташи присташе уз њега и у савету кнежева закључено је, да се предузме копање светога копља. Године 1098, 14. Јуна оде Петар Бартоломеј у Петрову цркву са двадесет људи, међу којима је био и сам гра® Рајмонд. Све гледаоце истерали су на' поље и копали су од јутра до мрака. Узалуд! Тада неки ночеше сумњати да ће се пронаћи очекивани знак победе. И сам гра® Рајмонд удали се и на место уморних радника дођоше нови. На то скочи у рупу Петар Бартоломеј бос и обучен само у кошуљу и закле присутне да се моле богу, х ч$>а им подари свето копље, које ће их за нобеду оснажити. Сви присутни припадоше богу на молитву, и у сами сумрак Петар им показа врх од копља. Тек што он тај врх показа а Рајмондов свештеник зграби га и пољуби са таком жестином, да је све осгале јако одушевио. Настаде јасан узвик радости. Одмах се искупи читава гомила, пољуби са сузама радости заклон божје милости и отнева благодарно и радосно: „Тебе Бога хвалим." По том је копље