Просветни гласник

5 02 КЛРАКТЕГНЕ СЛИКЕ увијено у скупоцени пурпур, обливено златом и сребром и дредато гра®у Рајмонду да га носи. Сад процвета ново надање и ново одушевљење међу крсташима. Брзо се заборавише све прошле и будуће невоље; слабодушни добише нову кураж, слаби свежу свагу. Једни друге одушевљаваху за борбу. ГГредузет је велики испад и задобивена сјајна победа. Карбог и његова небројена војска сјајно су потучени и побегоше преко ЕуФрата. Град Антиохија предаде се нобедиоцима, али сад наста борба коме ће припаети варош. Готшрид, веран својој заклетви, намени је цару Алексију, али Боемунд, који је први напао на град хтео је да је задржи за себе. На послетку варош и оста његова. 8. Освајање Јерусалима, 15 Јула 1099. 1. Цротекле су биде три године од кад су се крсташи кренули да ослободе свети гроб, и још нису постигли били своју жељу. Болести и заразе покосиле су много хиљада, непрестани напади Турака и не навикнути климат јако су проредили крсташку војску. Уз то је дошда свађа међу појединим вођама. ГраФ Рајмонд задржао је крсгаше близу Јерусалима са опсадом вароши Аке и Триполиса, јер је од тих вароши намеравао основати нову кнежевину. Али што су се више приближавали Јерусалиму, војска је посгајала нестрпљивија и већина крсташких вођа налазила је за цаметно да то нестрпљење прекино. Опсада Аке беше дигнута, а са емиром од Триполиса закључен мир. За тим се војска упути стазама између Либанона и мора западно према Јерусалиму. Поред Сидона, Тира и Акре нрођоше крстагаи не задржавајући се. Освојење ових вароши остављено је за згоднија времена. Код Цезареје празновали су св. тројице I

ИЗ ОПШТР ИСТОРИЈЕ

(29 Маја 1099 год.), а у вече 5. Јуна стигоше код Никопоља, који се пређе називао Емаус. Сад су били једва половину дана од Јерусалима и само ноћ и планине пред њима сметале су им да га не угледају. Чинило им се да ноћ пролази лагано. Овако оклевање било им је тешко. Око по ноћи дођоше хритпћански посланици из Битлејема у логор да моле заштиту од Турака који су им претили и нападали их. Херцег ГотФрид нрими им молбу. Сто одабраних ритера послато је у Витлејем под предвођењем Танкредовим. Ту су они, нримљени радосно од своје браће хришћана, поздравили место рођења Спаситељева са дивним песмама. Али кад су остали дознали о шиљању ове чете, онда и они све жошће захтеваху, да иду у свето место. Више њих без ичаје дозволе одоше до пред саме зидове Јерусалима и запљачкаше нешто стоке. У том испаду многи су дошли у велику опасност, из које их је храбри Танкред избавио, враћајући се војсци. 2. На послетку освану дан (6 Јун) и брзо се попеше на висове. Пред њима лежаше света варош са својим зидовима и кулама и сијаше неком чисто небеском светлошћу. Нека чудна осећања обузеше срца свију. Све опасности и муке беху заборављепе, а приближаваше се награда за све што је изгубљено. Крсташи су ликовали и плакали од радосги, молили се богу и певали, клечали и љубили земљу, где су мислили да су сгопе Спаснтеља и његових ученика Ништа се не може упоредити са њиховом радошћу, да виде и освоје ова места, и никад није никаква војска ишла одушевљеније да освоји неку варош него ова. Али херцега ГотФрида спопаде тешка брига, како ће ову велику тврду варош, коју је бранило 00.000 људи, одколити са незнатном силом од 20.000 правих бораца.