Просветни гласник

записник главног

просветног саветл

525

иису моми остати иотиуно самостадни већ су, као и други досељеници, биди римски (грчки) ноданици, но они су доцније обновиди досељавање те су тако сачувади своју народност од нотпуног иретоилавања (?) у Римљане, и друге народе." (стр. 14 — 15). Г. Убавкић, да се не би нознао Ковачевнћа текст у наведеном иасажу, не почиње га као он речма: „ну ови Словени будући", већ је место њих употребио „Број њихов беше", па с тога му је и испада саката речепица: ,Број њихов беше тада у незнатном броју и беху растурени" и т д (дакде гдагод се сдаже с иодметом г. Ковачевића „Сдовени," а не с подметом Убавкића „Број"); за тим је уметнуо реч » иотиуно " пред речју Ћ самостални* , и ако признаје да су Сдовени биди римски поданици; најпосде идентификује Грке и Римљане у III веку по Христу, саме да би се раздиковао од г. Ковачевића!! 3. Издожавши борбу Лудвика II са Араиима под Баро-м и напад византијске Фдоте на Дадмацију с пешто мадо промењенпм стидом, ади тако, да је према њему грчки цар собом војску нредводио, што није истина, 1'. Убавкић наставља: » Усиех , који је иостигда у Дадмацији војска византијска (грчка), страховање од Арапа, зближење између Византије и Бугара почетком 870 — све то скупа учинидо је те је Српски народ који, је дотде готово самостадно живео, Формадно иризнаде над собом врховну вдаст византијске (грчке) царевине« (стр. 28). Ово место у Ковачевића гдаси: „Уснех који је постигда у Дадмацији византијска фдота, страховање од Арана, збдижење изизмеђу Бизантије и Бугарске иочетком 870 године — све то скупа учинидо је те је срнски народ. који је око 270 г. самостадно живео у новој отаџбини, признаде над собом врховну вдасг византијске царевине без икаква уштрба но своју домаЦ ; сдободу" (стр. 57) И у овај текст, који је очевидно од Ковачевића преписао уметнуо је г. Убавкић два израза: „ готово " и „формално", којима се смисао текста знатно мења. Јер, кад г. Убавкић није усвојио мишљење г. Рачкога, кога се и г. Ковачевић држао, да су Срби биди самостадни од Византије све до Васидија I, онда за што не верује сведоџби цара ИорФирогенита, да су Срби иотпуно биди само-

стадни од Михаида III, кога се мишљења држи већина историка? 4. 0 утврђењу хришћанства међу Србима почигве г. Ковачевић овако: „У време кад су Србп признади над собом врховну вдаст источно-римске царевине, извршено је међу њима још једно веома важно дедо, а то је утврђење хришКанства, а у г. Убавкића ово место гдаси : „У то време кад су Срби признади врховно старешинство византијске царевине, извршено је међу Србима једно врдо важно дедо, а то је: утврђење хришИанства. Даље се у г. Ковачевића казује, како су седоциијеи Неретљани покрстиди за вдаде истога цара, дакде између 872 и 886, докде г. Убавкић тврди да су они ,јом дуго " остади некрштени. 5. У издагању вдадавине Петра „ио оцеву имену" Гојниковића, покушава г. Убавкић да буде независнији од г. Ковачевића. Тако он тврди (чини ми се по Срећковићу) да је Иетар, посде 897, „ ирешао на страну Бјгара* ади, не могући се одвојити од г. Ковачевића по истоме нише, да је Нетар у исто време остао и „ аод заштитом Грка ." Дотично место, из кога се види одношај Иетров према оба суседа, у г. Ковачевића гдаси: „По што се Петар утврдио на нрестоду, он, живећи под заштитом Визаптије, а у љубави с моћним Симеуном, стапе се бринути да уједини све срн. земље под својом вдашћу. Имајући у својој вдасти Рашку и Босну, он се маши Иоморја, где нодвдасти Неретву и на тај начин опкоди Хум, којим вдадаше самостадно Михаидо Вишевић" (стр. 64). Наведени насаж изменио је г. Убавкић овако: „По што се Петар утврдио иа престоду у Рашкој (Србији) он, живећи нод заштитом Грка — јер он њима није изјавио да отпада од њих и да предази иа страну Бугара (!!) — а поред тога и у пријатељству с моћним бугарским вдадаром Симеуном, стане живо радити на томе : да уједини све сриске земље иод својом влашАу. Он је под собом већ имао Гашку, а Босна му је иризнавада врховно погдаварство, па се маши приморја где подвдасти Неретву и тако допре до Хума. У Хуму је тада владао знатан кнез Михаидо Вишевић, који није зависио ни од Грка ни од Бугара." (стр. 30 — 31.)