Просветни гласник

524

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

Г. Ковачевић до сад је два пуга (а неке партије и три пута) аутограФИсао за своје ученике старију историју срп. народа: једном до смрти цара Уроша (1371 г.) а други пут до битке косовске, док је историју Зете и даље продужио: једном до 1497, а други пут до 1421 год. Оба пута г. Ковачевић није аутограФисао ирви мање важан део приступа (историју балканскога нолуострова нре римског освојења) и историју Босне од XII века до постанка босанске краљевине. Г. Убавкић имајући у рукама први пут аутограФисане лекдије г. Ковачевића, које се завршују 1871 годином, 'такође завршује своју историју том годином, а тако исто и почиље оданде одакде и г. Ковачевић. т ј. од кад су Римљапи освојиди балканско полуострво. Што г. Убавкић нема историје балканског полуострва пре римског освојења, можда би за то и нашао изговора, али што је изоставио историју Босне за више од два и по века, не да се ничим оправдати. Ну збиља шта ја рекох, кад се то да потпуно правдати ? Он је и први део приступа и историју Босне од XII века изоставио с тога, што г. Ковачевић своје декције о томе није аутограФисао ! Па је био још толико недоследан, да је међу градовима и варошима, које су „аод Пеманићима " биле знатне, убројао Сребрницу и Крелиево, и ако се прва спомпње први пут 1376 године, а друго тек почетком XV века а ова му се недаћа десила с тога што је заборавио да је изоставио историју Боспе н што је г. Ковачевићеве лекције о културном стању XIII, XIV и XV века претворио у културно стање Срба XII, XIII и XIV века! Г. Ковачевић радио је приступ, другу половину IX и X века поглавито по М. Дринову. Како г. Убавкић овога иисца међу наведеним изворима не помиње, из упоређења. лекција г. Ковачевића са историјом г. Убавкића јасно је, да је највећи део онога што г. Убавкић о наведеном времену излаже, узео из лекција г. Ковачевића. То ће најбол.е потврдити ови примери; 1. Текст у Ковачевића: „Римска царевина није могла за дуго владати на миру балканским земљама за које се борила два и но века са староседеоцима и ранијим освајачима (Скордисцима, Басторнима и Сарматима). Око ноловине првога века нре Христа подигла се

од разних народа, у Дачкој силна држава, која се пружала од Тисе до Дњестра, од Дунава до Карпата. Између овако снажних суседа, и ако је растављао Дунав, морало је, кад тад, доћи до рата, а изазвали су га Дачани прешавши на десну страну Дунава и напавши па Мађедонију. Војна која се због тога заподела, трајала је око 150 година, а довршио ју је Тројан (107 после Христа), освојењем целе Дачке, којом је владао Дећебал. Римљани су се надали. да ће обезбедити балканске области од „варвара", ако освоје Дачку, али су се у томе преварили. Није прошло више од пола века, а разни народи навалише на Дачку и т д. а у г. Убавкића овако: ... „у првом веку по Христу.... земље балканске беху под влашћу римске царевине, која се о њих борила два и по века са староседиоцима (Скордисцима, Бастарима (81с) и т д.) Да би обезбедили балканске области (носле једног уметка наставља) од „варвара", они (Римљани) су се машали земаља и преко Дунава тамо, а између Дунава и Карпата, Тисе и Дњесгра, беше ноодавна (око пола I века) од разних народа подигнута силна држава Дачка. Између ове две силне државе — римске и дачке — које је само тихо Дунаво растављало — не могаше никако бити да се до борбе не дође. Дачани нрви даду повод томе — прешав на десну обалу Дунава и опљачкавши римску покрајину Македонију. Борба која се с тога развила између Дачана и Римљана, трајала је око 150 година и свршила се (107 г. п. хр.) нотпуном пропашћу Дачке. Али тим, што је освојена Дачка, није била обезбеђена царевина римска од варвара као што су се то они — Римљани — надали. Није прошло ни пола века после тога, а на Дачку навале разни народи, и т д. 2. Ковачевићев текст: „Ну овп Словени, будући у незнатнијем броју и растурени у неколико области, нису остали самостални, већ су као и други досељеници, били римски поданици и без сумње са свим би се изгубили, да се досељавање Словена није и доцније обновило., (стр. 19); а у г. Убавкића ово место гласи: „ Број њихов беше тада у незнатном броју и беху растурени у неколико области, на с тога