Просветни гласник

ЗАПИСНИК ГЛЛ1Ш0Г ПРОСВЕТНОГ СЛВЕТЛ

523

г); Од четвртог места, које у Новаковића маси : „али Дубровчанв, уставивши се на згодном месту, обрну се нротив непријатеља, принуде га на бегство и разбију. С тога се Немањини људи оставише опсаде Дубровпика али га никада не престадоше поносито мрзити" (стр. 38 Нов.) раздикује сето исто место у Ковачевића у томе, што је у њега израз „на бегство " замењен изразом „г/ бег", и што је погрешно аутограФисано „али за никада" место „алп га никада". Обе ове разлике налазе се и у књизи г Убавкића! Исто тако несавесно наводи г. Убавкић ме!;у изворима Флорннскога (а о КопФу нећу ни да говорим, по што Убавкић и не зна немачког језика!), а у намери да забашури да је преписивао лекције г. Ковачевића, који је доиста употребио Флоринског израђујући лекције о Душану. За доказ тога навешћу само два места. а); По Флоринском Душап је узастопце две године (1350 и 1351) ударао на Босну, а по Ковачевићу само једном, а тако исто налазимо и у г. Убавкића, који је од два места, у лекцијама г. Ковачевића, од којих прво гласи: (Душан) „нобедоносно продре „преко Босне до Новога Нмотскога и освоји Хум," а друго. „Док се Душан бавио у Босни, отме Кантакузен олако сву југозападну (Востајеју) и продре у Арбанију и Тесалију" начинио ово једпо : „Док је Душан победопосно, нродирао у Босни и покорио Хум, дотле је Кантакузен помоћу Турака опет завладао јужном Маћедонијом, продро у Албанију, Тесалију и АРУ ге крајеве" (стр. 169). Да би се дакле колико толико разликовао од г. Ковачевића, он је заменио југо-западну Маћедонију „ јужном " што није све једно, и додао је да је Кантакузен продро и у „ друге крајеве" осим Маћедоније, Албаније и Тесалпје — само штета што нам г. писац не каже у које! б); Пример још боље ће показати, да ли се г. Убавкић савесно позивао на Флоринског или је преписивао лекције Ковачевића и то често и не разумевајући смисао појединих Историских догађаја. Пораз Срба под Бориловићем описан је у г. Ковачевића лекцијама овако : „Срби п Бугари улогоре се на обали реке Марице одвоЈени једни од других тако, да су Бугари стајали

ближе граду (Димотику). Тада се неочекивано појави савезник Кантак узенов Сулејман, син Орканов с 10—12000 коњаника. Бугари се понлаше и нобегну у Димотик, а Срби и Грци који су с њима били, унусте се у бој који се сврши нотпуном поразом Срба" (стр. 205. Ковачев.), а у г. Убавкића то место гласи: „Срби и Бугари улогоре се на обали реке Марице, одвојено једни од других тако, да су Бугари стајали ближе граду (Димотику). Тада се изненадно појаве савезници Кантакузенови. Турци и Бугари се нонлаше те побегпу у град а Срби и Грци унусте се у бој, који се сврши нотпуном поразом Срба" (171 Убав). Очевидно је да се г. Убавкић хотећи скратити текст г. Ковачевића заменом речи „Сулејман, син Орханов с 10—12000 коњаника" речју „Турци", збунио, на је место тачке метнуо свезу „и," те тако су се Срнско-Грчки савезницп Бугари претворили у турске савезнике, побегли с њима у град и оиет „потпуно" поразили Србе !! Пише човек историју!! Исто се тако г. Убавкић ие позива свагда савесно ни на Јиричека и Ч. Мијатовића, о чему бих могао навесги више примера, али тек је довољан овај један који најјаче удара V очи. У аутографисаним лекцијама г. Ковачевића ногрешком нреписивача стоји Ђ Дабај " у место „ Добој", иа се та иста погрешка налази и у г. Убавкића (стр. 237), који међу изворима номиње Јиричка у кога те погрешке нема. Кад је г. Убавкић нреписивао и оне аутограФисане лекције г. Ковачевића за које је знао по којима су писцима рађене и није их хтео непосредно употребити; онда није никакво чудо што је он преписивао и оне Ковачевићеве лекције за које није знао но којима су нисцима и изворима рађене.. Али да се то неби лако познало, г. Убавкић је лекције г. Ковачевићеве местимице скраћивао, местимице мањим и већим уметцима из других писаца (Ст. Бошковић, В. Караџић и т д.) нроширивао, а понегде је намерно додавао и но коју своју реченицу — која је обично историјски меистинита, или бар проблематична — или једне изразе замењивао другим синонимним изразима: тако је по* стала историја Срба г. Убавкића! Пре него што наведем примере у потврду овога, држим за нотребно номенути још и ово. 66*