Просветни гласник

546

за светог Духа : „Он је у Богу и Оину", тврдећи тиме као да Дух свети иочива и у Богу Оду и у Богу Сину, докле наше нравосдавне догме говоре, да Дух свети ироизилази од Оца, а у Сину аочива. Предавање о св. Димитрију почиње овако: „У Старој Србији а у вароши Солуну (српској земљи Македонији), родио се св. Димитрије." Цела Македонија са Солуном не зове се Старом Србијом. Осем ових обележених погрешака, има још много и других, којима цедо дедо уирав изобидује. Бидо би сувишио те погрешке иаводити, јер се надамо да ће Гдавни Просветни Савет, и из ових иеколиких иримера, дако моћи оценити, на каквој научној висини стоји дедо, о коме имамо да дамо своје мишљење. Сад да пређемо на : III. Језикословне махне. 0 важиости правилног иисања иије нужно да много зборимо. Стил и правилностјезика то су најдрагоценије оддике сваке књиге. Нарочито школске књиге, ваља да се одликују природном лакоћом у исказивању мисли и највећом граматичном правилношћу. Ми бисмо се радовали , кад бисмо бар у том обзиру могли рећи коју добру о „Предавањима из Науке Хришћанске у II разреду" од непозпатог писца ; али на жадост, и на том пољу, писац је веома слаб. Јер, цедо дело написано је не само рогобатним стидом, већ је ирепуно граматичких и синтактичких погрешака. Зарад доказа, каквим стидом безимени иисац нише „ручну ђачку књигу : ', да наведемо неколико цитата из његових предавања. Тако : У III. предавању, о Вел. Госпођи, писац на једном месту пише овако : „После ученици узму њено тело, и уз лепе опет побожне песме носили и донеди на гробље (где .је и Христос распет и издано (место издахнуо) и ту је саране (место сахране) у гроб, а озго навале велики и тежак камен на гроб".

( У IV, предавању, о Аћиму и Ани, родитељима Богородичиним, пише овако : „Оии су се свагда искрено молиди Богу, и са свим с/рцем ; и молиди Бога, да се смилује на њих, и да им радост бар у једном детету, па после да ће га опет поклонити, и посветити Богу на службу. Бог се смидује и сажади се на њих двоје старих и њпну модитву прпми" и т. д. У VI. иредавању, о св. Димитрију, говорећи о томе, како је Дије тражио дозволу да мучи хришћане, писац вели : „Цар му то донусти, и онјеразним мукама мучио и убијао хришћане, да је већ ирешдо сваку меру његове свирепости." Говорећи даље у истом предавању о смрти Лдја веди ; „И тако онај пакосник хришћански .Гије , падне од руке мдадића Нестора, помоћу крста, као што га је научио Димитрије". На завршетку овог предавања о св. Димитрију вежи: „Некихришћани узели су овај дан за свог патрона и славе га". У VIII. предавању , о Ваведењу , пише овако: „Кад суродитељи ДјевеМарије молили се Богу, и молили га, да се смилује на њих; те и њима да бар једно дете и породом обрадује, они се обећају Богу, да ће они то дете опет посде покдонити и посветити Богу. Па како се Бог смидовао на њих и обрадовао их и дао им ћер ; то су и они тада биди намислили, да испуне оно што су се Богу обећали". и т. д. У IX. предавању, о св. Никоди, пише овако: „Кад је св. Никола изучио све школе... он оде код свог чиче — стрица, који је био владика. Чим је Никола дошао њега стриц узме па га занопи, и тако Никола постане иоа — свештеник". Даље о истом светитељу пише : „Многи Срби хришћани узели су св. Николу и сдаве га на дан 6. Декембра кад је умр'о и њега готово славе", па је ту застао, не довршивши мисао, коју је хтео казати. У XI. нредавању, о Благовестима, пише овако : „Кад је она — Марија — навршила својих 15 година, требало је да остави цркву и да се по закону уда. Али она је ћутада, но свештеници кад њој рекоше Маријо, ти треба да се по закону удаш сад. Марија њима одговири: Ја не ћу да се удајем, тако сам се Богу закдела. Онда свештеници,