Просветни гласник

72«

КАРАКГЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОНШТЕ ИСТОРИЈЕ

571

врло сј г депо поступали. Али кад је дознала да неће остати у бургундским рукама, него да ће је предати Енглезима, усуди се да скочи са куле у којој је уапшена била. Узалуд ! Тешко рањену ухватише је и предадоше њеним крвним непријатељима Енглезима. Они се јако обрадоваше красном лону, отправише сироту девојку у Рујан и тамо је бацише у мрачну тамницу. Четири месеца мучили су је испитуЈући је о њеним откровењима. Универзитет нариски, који је тада био у рукама Енглеза, захтевао је да се она погуби. Један епископ (бовејски) оптуживао ју је, да је она вештица, врачара и безбожница. Јованка је неустрашиво одговарала на постављена питања, а својим паметним одговорима често је и саме судије доводила у забуну, да су се они мучили, да би је за што могли окривити. На послетку је осуђена на спалиште. Године 1431, Маја 23. прочитана јој је пресуда у тамници. Она је саслуша неустрашимо. Па и сутра дан кад су је довели на губилиште и кад је већ стајала пред гомилаиа гледалаца, остала је неустрашима. Тек кад ју је свештеник Опоменуо, да се одрекне своје заблуде и да се покори цркви, и кад јој је још један пут прочитана пресуда, клону она духом. Тада викну : „Покорићу се цркви и све ћу чинити, што она заповеда". Сад се морала заклетвом одрећи својих врачарија. По том је враћена натраг у тамницу, где су јој давали само воде и хлеба. Али нечовечним њеним гониоцима није то било никако доста. Они су хтели по што но то да она претрпи мученичку смрт, а то им је било лако извршити. При своме опозивању Јовенка је морала обећати да неће никад обући мушко оделс. Али да би је преварнли и раздражили да ногази ово обећање, ови јој оставише му-

шко одело у тамници. Еад је сад обукла мушко одело, да би одбила срамно наваљивање војника, тада објавише, да се повратила у безбожништво, те оиет изрекоше пресуду да се спали. При саопштавању исте она дрекну од ужаса, она се јадаше на свирепо иоступање с њом. Али то беше једини данак, који је она нриродној љубави према животу нлатила. На скоро поврати јој се дух вере и она слављаше свој жалосни свршетак. Године 1431, Маја 30., рано изјутра, доведена је на стару иијацу вароши Рујана и ту лредата у светске руке. На глави је имала капу на којој су биле написане речи: „отпадница и безбожница". Пролазећи поред. гомила гледалаца рече она својим пратиоцима : „још данас ћу ја милошћу божјом битиурају." Оставише је да јој нламен лагано све ближе прилази и муке јоЈ увећава. Још дуго могло се чути како призива имена светитеља, а име „Исус" беше иоследње, што га је изговорила. Она је могла осетити оно што песник вели : „кратак је бол, а вечито траје радост*. Њезин је иепео просут, да би се и спомен на њу уништио. Али из дубоког понижења подиже се њен спомен до заслужне славе. После 24 године изашло је за руком њеним сродницима, да склоне папу Каликса 111. да извиди њену кривицу. При испитивању кривице. изашла је на.видело ненравда њених судија. С тога је она (1456) оглашена за невину и православну, само пе за светитељицу. У њену част спремљена је у Рујану једна свечаност, а на месгу њеног сиалишта подигнут је крст, а доцније један мали споменик. Али што је најлепше и што јој највише прославља име то је спев о њој и њеној смрти. (Наставиће се.)