Просветни гласник

0 Б И Љ II О

.1 Ћ Е Д II Ј И

573

лриродна тела састоје се из ћелија, а мртва су без њих. Свако живо тело услед нокретања или каког рада губи неки део од свог организма Губитак овај онет иакиађава се тиме, што су ома способна, да тела, која су с њима у додиру, под извесним условима хемиски промене, услед чега она постану њима сличнија и улазе у њихов састав. Догађај овај зове се асимилација као резултат храњења. Дотле док жива бића не ностигну своју одређену Форму или до њиховог нотпуног развића асимилују она више него .што им треба за онај нотрошак или губитак и тиме расту. Код . мртвих тела нема овог нотрошка, она могу под нормалним односима да остану непромењена на неизвесно време. С тога о асимилацији н онаком растењу код њих не може ни бити говора. Њихово увећавање долази отуда, што се на њих с поља наслажу једнолики делићи. По потпуном развићу асимилација код живих нриродних тела не иде упоредо са оним нотрошком, јер се она поступно умањује и настаје најзад смрт. По овоме би их на земљи ускоро нестало, кад се на место умрлих не би нова стварала, т. ј. кад она не би била кадра да нроизведу себи равне тако званим плођењем. Плођење није ништа друго до неки сувишак у растењу иод потребом нојединих организама, Сувишак се овај, најзад одвоји од својих родитеља и израшћује према околностима у ново биће, које се развија по оним иСтим законима као и родитељи му и онаког је истог молекиларног састава као п они. Нанротив мртва тела постају само путем физичких и хемиских сила из какве смеше под утицајем спољњих односа. Накратко жива бића разликују се од мртвих : 1 својим обликом и структуром; 2 промеаом материје као резултатом асимилације и 3 начином постајања. Подела живих нриродних тела у животиње и биљке је прастара и није било тешко док су још најнижи организми мало били познати, изнаћи 'разлику између животиња и биљака. Но кад се испитивањем дошло до ових сићушних нриродних тела, тада је било теже поставити тачну разлику између њих тако, да се и данас мора признати, да ова

разлика не иостоји или да се не може извести. Еао што горе споменусмо обе врсте ових тела развијају се нолазећи од једне опште полазне тачке-протонлазме, али у два разна правца. На њиховим крајним тачкама предмети се јасно разликују, но кад се пође натраг к почетној тачци, тим се ова јасност више губи и најзад је са свим нестане. Гегенбауер упоређује овај однос са две праве дивергентне линије, које полазе саједиетачке и узајамно се све више удаљују, што даље одстоје од ночетне тачке. Хехел опет назива сва она нижа теда, која су ово.ј тачци најбдижа протистима и по њему они држе средину између животиња и бнљака. Животпње и биљке карактеришу се само тим. што се заједно од протиста развијају. Како ово развијање иде у два разна правца то се и они у даљем току све више и више међу собом раздвајају, но при том им се сами животни процеси у многоме не разликују. Еод животиња оие ћелије, из којих је њихово тело сложено и које граде органе и органске ириборе, губе своју индивидуалност све више и више и асимилација им се преноси у унутрашњост тела на ове органе. Овим опет протоплазма лишена спољњег медијума ограничепа је само на хемиско нрерађивање оне прибављене органске хране. Код биљака на против елементарни делићи, ћелије наскоро се заогрну омотачем од целулозе и тиме осигурају своју пндивидуалност и седиште им је асимилације нренето лишћем на спољашњост. Протоплазми је дакле дата могућност, да може из спољњег медијума непосредно нрибављати себи за храну: светдост, ваздух, воду и др. елементе и анорганска једињења. — Обично се карактеришу животиње као ириродна тела са својевољним кретањем и осећањем, док биљке немају ових способности. Биљке се налазе на целој земној површини, па и у барама, језерима, морима а где што и у самом ваздуху. Исте биљке не налазе се свуда, већ једне расту на једном, а друге на другом месту и т. д. те и сваки крај земље добија особити изглед, кад ногледамо на отворена и пријатна поља, па свратимо поглед на наше шуме, а колика би