Просветни гласник

576

о i . и љ ii 0

ј "к е л и ј и

збивени. Мехурићи су ови омотани с поља једном танком опницом и./ш кожицом, а унутрашњост им је опет испун.ења пеком сдузном иди лепљивом течношћу и зову се биљне Лелице или Лелије. Биљиим ћелијама зову се тако за разлику од оних, њима скоро у свему сличних, животињских ћелија, које се налазе онет као саставни делови животињских организама. Отуда опет можемо извести, да се сваки биљни део на и свака биљка састоји из врло великог броја ситних и микросконски малих ћелија. Деловџ Иелије. Већина ћелија а нарочито оне у сочним биљним деловпма, јкао: корену, дишћу, плодовима и т. д. састављене су из три концентрична слоја. 0 овоме ћемо се лако уверити, ако младу длачицу, састављену из једног реда ћелија, од неке биљке н пр. Коприве — игИса — одвојимо и с неком кани воде притиснемо је између две стаклене плочице, за тим ставимо под микроскоп и изближе разгледамо. Тада ћемо видети, да је свака ћелија облика елиитичног, да се крајним суженим деловима везује са ћелијама што су пред њом и по зади ње. Даље да је свака ћелија омотана једном меканом и безбојном кожицом, која се зове Келичина мембрана и која је састављена из целулозе, неке особите материје, која се само у њој налази. Шунљина или простор коју гради ова ћелична мембрана зове се &елична унутрашњост. Она је већим делом нспуњена неком мутном и доста густом течном масом, у којој се опет распознају нека наслагана већа и мања зрнца. Ова густо-течна маса по. Н. Моћ1-у, који ју је први открио зове се илазма или иротоалазма, даље још саркода а но г. Др. Докићу и жива беланчевина. Негде а обично у близини ћеличне мембране налази се нека кугласта и гушћа маса ове протоплазме, тако звано Келично зрно (пис1еиз), које није онако тврдо, као што би се то могло узети по његовом називу, већ је меко и еластично т. ј. способно да услед каког нритиска промени и свој облик. Но кад што, а нарочито у млађим ћелијама, оно заузима врло велики нростор у ћеличпој унутрашњости. Еад што се на његовој површини примећава по нека тавнија пега, која се опет зове зрнце (пис1ео1из.) Протоплазма се у старијим ћелијама умањава и најзад заостаје у

њој само у разном правцу још мрежасто разграната и ове гране или иротоплазматичии наставци праве између себе веће или мање шупљине, тако зване вакуоле. Ове онет вакуоле свагда су испуњеие бистром течношћу или Иеличним с охом , те се с тога зову још и сочне шуаљине. По овоме су у опште узев протоплазма, ћелично зрно и ћелични сок главни делови, који се по правилу находе у свакој ћелији. Но поред ових основних или главних делова налазе се још и друге супстанције у појединим врстама ћелија, као што ћемо то мало доцннје видети. 1 ) Нешто у опште о облику ћелије. Облик или Форма ћелије зависи једно од облика њене мембране а друго и од промена, које сама ћелија у свом животу прегрпи. Прво је условљено од начина растења мембране т. ј. да ли она расте у дужину , у ширину или у дубљину. Првобитан је облпк сваке ћелије у опште нравилан и то : Кугласт, коцкаст и т. д. Ова правилна „Форма долази отуд што се ћелија подједнако развија иди расте у сва три напоменута правца. У доцнијем развићу ћелије губе овај облик постају попајвише облика многоугласгог , што опет долази од њиховог међсобног нритиска и увеличавања. Кад је дакле овај цритисак у разним правцима неједнак, то морају и ћелије свој облик нроменити и тако заузети више или мање неправилну Форму. Најобичније су Форме ћелија : кугла, елипсоид, цилиндар, тро и више страна призма, коцка, звезда и т. д. из чега се изводи, да и ћелија при извесним околностима заузима свагда извесну Форму. Ови предазни облици ћелија ма како били пезнатни врдо су опет важпи или карактеристични за ноједина биљнаткања. С физиолошког пак обзира најважнија је подеда ћедија на: паренхимске и прозепхимске ћедије. Паренхимске ћедије зову се све оне, које су у сва три правца иди димензије доста подједнако развијене. Прозенхимске опет зову се оне ћедије, које су у једном правцу много јаче развијене него у оба друга. Код првих је још мембрана већииом танка, а код дру') Види о овоме страие 229. 231 и 232 у Ме1осНвсћез ЈЈвћгћисћ с!ег АП^етешеп Во4ашк уоп \У\ Ј. Већгепз Вгаип8сћ\ге1^ 1880.