Просветни гласник

678

списе, бедешке п писма његова; објаснити сва за данас тамнија места; уза све то дати кратак животопис његов, окарактерисати његово књижевно доба, његов рад и значај за српску књижевност п означити где престаје, прикупити све старије гласове и одзиве о списима његовим и т. д. — то би било право издање, које би одговарало захтевпма литерарно — историскин. Али такога издања до данас није било, и ово издање браће Јовановића у томе погледу није ни мало боље од издања Медаковићева и Возаровићева. И ако је овако издање стварна, жива нотреба данашње ваше књижевности , ипак би се можда у одбрану свију досадањих издавача могло рећи: да су они имали друге, практичне нотребе на уму, да су удешавали своја издања за народ, за шири круг чпталаца, за које су сниси Доситијеви и даиас драгодени. Али ради ове практичне потребе просто само нрештампати дела Доситијева, посао је којим би се још могао бранитн, па и хвалити, само први издавач. Угледати се на њега још и данас, з;:ачи немати осим шпекулације никакпх других обзира пред очима; и ја мислим, да ће овде шпекулација увек сама себе казнити. Него нису ови издавачи били само прештампачи. Они су сви осим тога, ваљда ради оне практичне потребе, обраћали пажњу још на једно, и то само на то једно: на језик Доситијев. Творац иове срнске књижевности, писао је српски истина много боље од својих сувременика али му је језик ипак поизостао од данашњега књижевнога језика, те — и ако није неразумљив — нгје пријатан за читање онима, који су се вавикли читати само на данашњем књижевном језику. Сви су досадашњи издавачи Доситвјевих списа поправљали језик Доситијев — и то је био сав њихов труд осим пукога нрештампавања али како? Самовољно, без утврђенога правца, недоследно и започетом правцу; оступали су ради тога често од оригинала на штету самога смисла у оригиналу; и опет нису потпуно постизали сврхе, ради које су све то чинили: остајало је доста и „сдавеносербских" облика, тамних провинцијадних и туђих непротумачених речи, и тамних места и т. д. Масом примера могао бих то показати за сва издања. Ади ћу то показати само за ово последње издање, о коме сам дужан и го-

ворити. Пре тога пак рећи ћу још нешго. На ове обзире према маси читалачкој, према данашњим читаоцима, могло би се обазрети и оно право литерарно — историско издање — о коме мало пре рекох да је жива потреба данашње књижевности — те да буде издање и за науку и за народ. Доситије је знао ирло добро српски, а и говорио је и борио се за то да се пише чисто српски; али се није могао (а није то ни била његова главна задаћа) са свим отети од утицаја славеносрпске школе у којој се учио, од утицаја лектире својих младих година н од утицаја сувременог књижевног Језика. За то је Доеитије писао недоследно. Има партија у његовим списима, које су писане тако, да се не осећа л,а су писапе пре сто година. Доситије иише чловек и човек, человјечески и људски и т. д. Провести кроз издање доследно оно што је у Доситија правилније, објасн^тн одмах на дну листа туђу или врло застарелу или са свим неразумљиву реч старословенску — то, уз транскрипцију садашњим правописом и уз добру интернункцију учинило би, да лраво литерарно издање дела Деситијевих буде приступно и за читање пријатно и просту човеку. Ако ди би и ово било мадо; ако би ради најниже масе читалаца требало још више што за језик урадити; онда би за ту масу требало учинити избор пз сииса Доситијевих, и то ш-то се избере (чувајући ипак што више Доситијев стил и дух писања) прерадити данашњим књижевним језиком — онако као што сам ја радио у „Читанци II" за гимвазије. Али ово је све и највише, што још критика, по моме мишљењу, сме допустити издавачима старинских писаца. Ја сам казао у гдавним цртама како би требало да буде данашње издање дела Доситијевих. Људи од носла знали би како треба ово и у појединостима извршити. Издање браће Јовановића, које је министарству просвете на откуп понуђено, није ни налик на тако издање. Оно није ни избор из списа Досигијевих, удешен за најнижу масу читалаца онако као што горе поменух. Оно, овако како је, није имадо права да се појави данас у нашој књижевности. Да се Главни Просветни Савет увери о овоме што рекох, показаћу како је ово издање.