Просветни гласник

ЗА1ШС1ШК ГЛАВНОГ ПРССВЕТНОГ СЛВЕТА

679

На издању браће Јовановића нема године издања, нема броја издаља (које је ово издање). нема имена редакторова. Ово су, истина, незнатне мане; и моне би се све оиростити, да из искуства не знамо, да у издањима браће Јовановића посде оваких мана обично долазе и друге још крунније. Лли је издање Доситијевих дела такав носао, да се ни највећој скромности не може допустити, да име редакторово крије иза издавача. Свуда се у овом издању под редакторским напоменама потииеују нздавачи. Ми знамо, да опн нису за тај носао; а кад им је неки њихов редактор своје засдуге поклонио, то показује колико је сам денио вредност тих заслуга. — Издање је подељено на осам књига. И противу те деобе и нротиву реда, којим иду поједине књиге, имало би се шта рећи; али се ово може издању овом опростити, те ћу прећи даље. Иред нрвом књигом стоји сдика Доситијева. Ни једне речи нису рекди издавачи нп о своме издању ни о писцу, чија сдика стојп пред издањем. Издавачи су ваљда мисдили: ето автобиограФије, што бисмо ми узалуд трошиди речи. Ади автобиограФија Доеитијева допире до 1. Јапуара 1789; а Доситије је носде тога живео и радио још двадесет и две годиие. У његовим списнма има доста и о овом његову потоњем животу, ади опет нема све. Требало би нотражити податке на другој страни. Па онда значај и заслуге Доситијеве за нову српску књпжевност не могу се видети из његових списа. Издати данас деда Доситијева посде тоднких расправа и расправица о њему, па не умети иди не хтети о њему ништа рећи — то је ногрешка, која се не може опростити. — Али тек што смо почели читати нрве редове ?прве књиге овога издања излази нам пред очи нешто још много крупнкје, много грешније. Издавачи нису штампали ово издање по оригпналном Доситијеву издању, већ по издању Возаровићеву. ЧудОригинално Доситијево издање: Књ. I стр. 1. до мужескогв возраста и зреле старости" Књ. I стр. 1. „од колико 6'ћдствоваша и наиастеи избавила" Књ. I стр. 2. „и да друге мени нодобосдабе дгоде трпим"

новато је да је тако исто радио и Медаковић, који се у предговору к нрвој књизи хвадио, дајеимао пред собом „књиге Доситеове од раздичити издања." И издавачи овога издања хвале се овде онде у напоменама, како знају како је то и то бидо у оригиналном издању. Ја нећу одрицати, да су они имади у рукама понеке — можда и све — књиге оригинадпога издања, али нису 110 њима штампади овога, издања, нису по њима штампади ни опе књиге, у којима у напомеии баш напомињу како је у дотичној књизи оригинаднога издања. Тајна ове издавачке несавесности може се иротумачити само овако: редактор овога издања — ко био да био — нромучио се мадо само око подеде на књпге н око реда, којп је дао књигама (том придиком могао је имати иред собом неке, или и све, књнге Доситијеве првога издања); за тим је сав остади труд, којп је редактор поднео, издржан био при коректури; а штампало се са штамианога издања Возаровићева, које је јевтипије, и које је дакше нрегорети но преретко и прескуно орЕгинадно издање. Да је редактор сдао већ уре',,ен рукопис у штампу, јамачно би преписивао с оригинадпога издања — имајући га нред собом. Тако су у ово издаље ушде све хотимичне и нехотимичне погрешке Возаровићева издања, умножеие новим хотимичним и нехотимичпнм погрешкама редакторским и штамнарским. Кад се ка свему овоме дода прави каос, начињен невештим, непажљивим, при држању коректуре чињеним, поправљањем језика Доситијева — онда сам у некодико црта насликао сдику овога издања. Кад би се са овог издања, а истом вештином и у истом духу и нравцу, штампадо ново издање, и са тога издања, и опет тако, још једно издање и т. д. - онда у петом, шестом, издању не би нико познао Доситијеве списе. — Све ово, штс рекох, доказаћу сад и примерима Издање браКе Јованови&а: Књ. I стр. 7. „до мушкога узраста и зрелије старости* Књ. I стр. 7. „од кодики бедствовања и нанасти ме избавида" (овако је и у Возаровића и Медаковића) Књ. I стр. 7. „и да друге нодобослабе" (овако је само овде)