Просветни гласник

694

ИЗВЕШТЛЈИ ШКОЛСКИХ НАДЗОРНИКА О ОСНОВНИМ ШКОЛЛМА

Предајући наставну грађу из сгарог и новог завета многи наставници нису се знали користити оном логичном везом, која постоји између нојединих момената, и ове довест.ч иред детињу душу у онај однос, у коме стоји посдедица према узроку. Овим би били успоставили једну психолошку целипу, један непрекидни ланац од појмова и представа. А колико би то било допринело ваљаном иамћењу, учи нас закон о асоцијацији идеја. У два случаја наишао сам на трагове материјализма, који се у овај предмет увлачи. Тако тврђаху деца у оба случаја, да и ,, кас има душу." (Душу има, али само не „бесмртну." — У.) Нема сумње да се ту огледа надри-ФИлозоФија наших иравославних народних васпитача, којн јоих толико не знаду, да се у веронауци „душа'* називље оно, што човека одликује од осталих створова, (Ово је „бесмртна душа." — У.) а не оно, што је свим створовима, па и човеку, заједничко." Десио се и.таки један случај, где је учитељ после сиаке приче како из старог тако и из новог завета, пошто би је дете свршило, додавао иримедбу пуно сумњивог акцента: „Но то се '1ако ирича," само што не рече: „А у ствари је другачије." — Разуме се, да овака веронаука у место религиозности рађа неверију, којој у службу ваљда нећемо дати нашу народну школу. Приликом сваке ревизије морам да нагазим овде онде на оваке немиле појаве, и већ је крајње време, да се таким несвесним , а можда и несавеспим васпитачима добро утуви, да веронаука у народној школи није поље ни за чија колико недотупавна толико и онасна разметања. Нисам проиустио да на свом месту на такове ирстом покажел. Ово, што до сад рекох о раду наставном око науке хришћанске јест његова рђава страна, а да он има и своју добру страну, не треба ни да помињем. Има ириличан број наставника, који су важност овога нредмета ио васпитање потпуно схватали и који су га топлом вољом и настојањем обрађивали. Оно, што су предавали, није на „једно уво ушло а на друго изашло," нити је то пеливанска гимнастика брбљивог језика: све је то свесан и одушевљен стручњак снустио и снесао у дечије срце, те је ово гимнастисао, пренашајући трептања свога срца на осећајне

живце васпитанпка, вежбајући му ове у примању и ирнсвајању туђих осећаја, — осећаја туђе туге, туђе беде и невоље, туђе жалости и несреће као н саосећању туђе радости, ту];ег весеља, туђе среће л задовољства; они су образовали праву љубав хришћаиску, тај најсигурнији темељ сваког појединца, сваке обитељи, сваког друштва и народа. И да Бог да, иљадили се Српству оваки учитељи! У општем резултату дотерале су све школе овај предмет до оцене 3.-26. б) Сраски Језик грана се на наставу у читању, вежбање у говорењу, писање, граматику и декламовање. Читање маханичко у доста је школа развијапо на штету разумевања читанога. То је дошло отуда, што су наставници све иолагалп на течно читање, не брипући се много о томе штосечита; те клд се заиита дете на крају реченице, шта је рекло, оно се зачуди и заблене, од куд те примедбе, кад је правилно читало. Код таквих наставника наћи ће се, шта више, у свакој реченици по која реч деци не објашњена и не протумачена; њима је било једино до мехапичког читања, не обзирући се ни мало на појмове, представе и мисли које се читањем исказују. Но пошто богаство у речима не може се постићи без течевине у појмовима и представама, то је онда јасно, да је таква настава у језику непотпуна и саката. С друге стране нашао сам оиет и таких наставника, који су огишли у другу скрајност, они су све полагали на то, да им деца разумеју речи и мисли прочитапих реченица, не пазећи на мало, да се те речи ваљано изговарају а не да се муцањем и натегом читају. Ову ману сретао сам нарочито у вишим разредима (III и IV), где се ио неки наставници герирају као њини другови по сродњим школама, које се с тим ситницама нетребају бавити. И тиме се објашњава та појава, што доста деце додази у средње школе без довољне окретности у читању. Ова два недостатка јесу две екстреме, од којих би се, наставници требалн једнако брижљиво чувати, држећи се средњег пута, на коме се једнаким заузимањем негује вештина у читању као.и разумевање онога, што се чита, по правилу: Читај као кад лепо говориш, а не говори у школи ниједне речи, коју деца пе разумеју!