Просветни гласник

КЛРАКТЕРИЕ СЛИКЕ

ИЗ ОИШТЕ ИСТОРИЈЕ

709

еу се лрви пут одвојили од живога света. На кућици од греда и дасака предати су биди дивљим таласима. Ништа се друго није видело сем широког мора и високог иеба — ненрестано гоњени све дубље, не знајући куда иду, а водио их је један продржљивац, који сам није знао цељ, већ је радио како му је Фантазија диктирала. И доиста не би могло а да се не замери и најнеустрашивијем човеку, који без обзира на све ланднокрвно води 90 људи у ироиаст. Међу тим Колумб је својом великом мирноћом улевао чуђење и поверење. Неуморно стајао је овај благородни човек и дању и ноћу на крову са оловом и инструментима за носматрање и цртао је и најмање појаве. Спавао је врло мало. Где .је приметио страх и ожалошћеност, ту је слободио пријатељски. Оне који су гунђали утишавао је обећањима. И доиста била је дивота видети како је умео све да умири и утиша. Али страх код плашљиваца растао је из дана у дан. Кад лађе дођоше у предео пасатских ветрова ишле су оне тамо као стреле. Вог је само знао шта ће бити! До првог Октобра прејуриле су оне већ 770 * морских миља. Колумб је људе све више куражио, али их то није могло утепгити. На послетку поче им се јављати нека нада. Угледаше неке непознате тице, али нису знали, да су морске тице могле летети много стотина миља. Један пут наиђоше на неку траву у мору, која је сметала лађама да иду. Али и трава и тице ишчезоше после неколико дана и сироти људи гледаху опет само на безгранично светско море. Тада се страх преокрене у очајање и најстрашљивији људи нападоше свога вођа са највећим беснилом, претећи му да ће га бацити у море, ако се одмах натраг не врати. Он их још једном умири својим мирним и поноситим држањем. Чи-

нило је се као да је он са својим досадањшњим напретцима врло задовољаи и да је имао извесну наду, да ће цељ своју постићи. Тице су се иојављивале и опет ишчезавале. Сунце изађе и зађе, и опет изађе, а лађе су летеле муњевитом брзином на занад. Очајање није имало никаквих граница и већ су хтели напасти Колумба. Само помисао, да их нема ко натраг вратити, ако би га убили, задржавала их је од тога. Он је тражио још три дана. Ако се дотле не види земља, онда ће- се вратити. Овај услов одбише они одсечно. Али Колумба не остави срећа. Следећега дана олово падаше на дно. Трска и гране са црвеним бобицама иливале су поред њих, а тице су долетале на катарку. Сунце је зашло равно. Још се ништа не виђаше. Колумб заиоведи да се једрила савију, да их не би о какве стене поцепали. Два сахата испред поноћи угледа он из даљине светлост. „Земља! земља!" заори се сад ис свију грла. Они нојурише један другом у загрљај и плакали су од радости тако загрљени. Колумб је имао ту радосг, да пред својим ногама види оне, који су га пређе хтели убити. После толике радости и усхићења опоменуше се они више дужности и од свег срца помолише се Богу. Целу ноћ проведоше у радости, а кад освану јутро (у петак 12. Октобра) угледаше они пред собом лепо зелено острово. 4. Гуанаханн, Куба, Хишнањоља Кад сунце излажаше, поседаше они у чамце и са музиком и заставама отпловише на суво. На обали беху се иекупили готово сви становници са острова, који се јако дивљаху ретким гостима, пре него што би се почели гости њима дивити. — Они су сви били са свим голи, црвене бакарне боје, са црном оштром косом на глави. Њихов говор био је нелнто иснрекидан и