Просветни гласник

ЗЛПИСНИК ГЛАВНОГ

ПРОСВЕТНОГ САВЕТЛ

ученицпма, који па чисто арелазе у старије разреде. 2. Да књиге за поклањање ученидима осиовних школа буду двојаке: а) из народне (усмене) књижевности одабране и за век ученика ових шкода удесне и разумљиве песме, приче, пословице и т. д., састављене у веће и мање зборнике према разредима; б., књиге белетристичне, а моралне и поучне садржине на иридику „Радована," којп је пре 2. год. о л,рж. трошку издан — само би се имадо пазити да сви чданци буду оригинадни. Поклањање и једннх и других ових књига да се удеси тако, да једни исти ученици не добијају кроз 2 — 3, године једне исте књиге, као пгго бива сада. 3. За ученике средњих школа најбоље би бидо, да драгава изда у добром издању деда иајбољих наших писаца, као: Доситија, Вука, Његуша, Ј. С. Поповића и т. д. Пошто би така издања бида поскупа, требадо би од већег издања покдањати ученицима у снаком разреду само по једну иди по две књиге које ипак чине цедину, пазећи да му се до године — ако и до године засдужи награду — да опет једна пди две књиге од истог издања даље, тако: да дебар учепик на ир.; кад сврши гимназију, има од државе покдоњено цедо издање Доситијевих дела, иди поред њега још и Његушевих и т. д. Рачун о томе каку је књигу ученик које године добио дако је водити, јер разредни старешина може о том на крају шкодске године реФероватн гимназ. савет^. - Осим ових књига могде би се још ученицима средњих шкода покдањати и књиге, у којима се у облику прниоветке иди у поучном и научном расправља како друштвено питање или у опште даје мудра поука п упутак ученику за неки правац његова будућег јавиог рада и живота. Оваких књига и за ову цед има врдо много у Францеској, и немачкој и т. д. дитератури. За њих би у нас требало расиисати стечај и добро их платити. Г. проФ. Ј. Миодраговић мисди друкчије о овоме и његово одвојено мишљење прилаже се •/. овде. 26. Октобра 1885 год. Београд. ј^ВЕТ, јЗУ^ЛОБИЋ. проФесор.

Трећи члан комисије г. Ј. Миодраговић одвојио је своје мишљење у овом нитању и поднео га најстаријем чдану комисије засебно. То одвојено мишљење гдаси овако: Госаодине ВуловиКу, Жао ми је, што се ја не могу сдожити с вама у мишљењу о овоме питању , на које имамо да одговоримо Просветном Савету. Велим, у питању, а управо немам нраво да тако речем, јер ми се чини, да нам ову ствар Просветни Савет и није послао да кажемо шта мислимо о њој, него да „саставимо програм." Вар тако стоји записано на акту. Изгледа, као да је Просветни Савет већ иримио питање господина министра, бар у начелу, и нама само иосдао да сасТавимо нрограм. У том случају држим, да је Просветви Савет учинио једну малу некоректност према нама реФерентима што нам је сузио поље у овом питању, што нам иије предао цедо ово пвтање господина министра, да се о њему изразимо и у начеду; па тек ако га у начелу примимо, ми да саставимо и пдан у појединостима. Јер г. министар и за то пита у своме писму, а то није бидо ни нред кпм на оцени и проучавању, сем ако нећемо узетк да га је нроучио сам Просветни Савет у једној седници. Питање госиодина министра о овој ствари сасвим је умесно. Ова ствар треба да се регудише, да не иде више као до сада. Питање је само: како да се регудише? Нити нмам дакле шта противу раздавања књига оддичним ученицима у начелу, нити у опште, што противу овога питања. које је г. министар упутио Иросветном Савету. Треба раздавати књиге и даље, и треба ово раздавање да се уреди. И у томе смо сви сагласни : и господин министар, и Просветни Савет, и ми као реФеренти. Сад настаје питање, које је на пас унрављено: како да се уреди ? Господин министар у своме писму наглашује мисао, да се изради један општи нацрт, по коме би се имале писати нирочите књиге за ову потребу, па да се позову нисци конкурсом да их израђују. Та се мисао менн чини сувише идеална. Она би могда створити једно ново поље за рад наших књижевника, изнела би и коју искру светлости више на