Просветни гласник

Ј13ВЕШТАЈН ШКОЛСНИХ НЛДЗОРНИКА О ОСПОВНИМ ТПКОЛЛМЛ

ми је ко причао ире ревизије, да се учитељи могу онолико посељачити и отнадити од књиге тако, да су једва нисмени, ја не бих веровао. Томе јако доприносе и здеуде нрилике на селу, што нема поште, него се налазе као у некој пустињи, не разбирајући нипгга за овај свет и новине у њему. И сам „Просветни Гласник" добијају тек носле 15 до 20 и месед дана од дана изласка. Па и ту се разгледају само постављења, премештаји и ништа више. Невероватно се мало чита у нашој земљи. Ја сам уверен, да би многи учитељи, кад би сад полагали иснит, иали из читања! С тога је и у просветном пнтересу наше земље, да се наша села већ једном почну зближавати и груписати, те да се рашире благодети поште и телеграФа, а да се снага наставна почне концентрисати, те да се осете благодети од узајамног обавештавања и ноделе рада. С оним што горе рекох никако нећу да кажем да је узалудно и да се не треба старати за књижниде школске. На против, то треба, прво зарад оних добрих, а друго, да се и онима лошима и немарнима да прилика дајеупотребе ако хоће да је употребе, но строжије да се поступи према њима и да немају изговора. 0 овоме сам казао своје мишљење у посебним предлозима које сам вам поднео. Но овде да учиним још један предлог, којн тамо нисам учинио, а било је више на месту да га учиним тамо. То је нешто о раздавању књига деци на испиту. Пошто је већ уобичајено раздавање књига и практика иоказује даје то добро, јер се н у деце ностиже оно што се хоће и то један пут којим се шире књиге у народ, то барем да се пази да оно буде што боље и корисније. У том погледу ја имам да предложим ово троје: 1. Да се више не штамна онолики број „Радована" , јер је већ постао бљутав и досадан, и да се он даје само деци I и II раз. а никако у III и IV. Јер се дешава скоро у свакој школи, та дете које је лане добило „Радована" добија га и ове године; и онда отпада сва радост. На неколико места мени се десило, да је неколико ђака III разреда добило ,Радована а но трећи пут! Деца већ

добро познају садржину његову и не радују му се више. Да се не шаље свакој школи нодједнако, но да се шаље сразмерно броју ђака појединих школа. Ове је године слато свакој школи по 21 комад, и онима које имају 20 до 80 ђака и онима које имају 200. Отуда изађе, да на неким местима изасланик нема шта да да, а на другима нема коме. На једном месту било је 14 ђака на испиту, а ја сам имао да раздам 21 књигу! У Гроцкој је било 85 ђака на испиту, а ја сам имао само 21 књигу да им раздам. Ако се не може напред цроценити успех у појединим школама, те према томе да се шиље, оно се може према броју ђака који је био прошле године. 3. Да то раздавање врши увек сам изасланик и да га никад не оставља учитељу, јер се родитељи оне деце која не добију књиге љуте на учитеља држећи да је он но миту давао, а не по правди, и јер се и деца и родитељи њипп више радују кад добију од изасланика него од учитеља. А изасланик увек може споменути, да се он обазирао и на то, ко је био добар и нреко године. Што бих имао да кажем о ручним књигамазадецу, то је већ свима добро познато. Ми једва да можемо рећи да имамо ручне књиге за децу. Оно што имамо, то само попуњава потребу док ие дођу боље. И те боље већ полако долазе. Но друго једно поље мени изгледа много необрађеније, а далеко прече од овога. То је литература за наставнике саме. Према данашњем стању ствари у основној настави много јенужнпје да се израде ваљане књиге, упутства, или руковође за саме наставнике него за децу. За многе предмете наставници данас не знају ни где да нађу сам материјал, а камо ли да знају методу по којој да га разраде. У таком једном упутству бар би био изложен сав насгавни материјал за један предмет, а остало би им на вољу да се послуже и методом његовом, А још ако би он и био разрађен потпуно методички, онда би наставници добијали двојако. Ради прегледа да сумирам све назоре на кратко. По моме мишљењу ваља што пре гледати : да се наша села и наставне снаге све више концентришу ; да један наставник има само један и само у крајњем случају