Просветни гласник

ИЗВЕШТА !И ШКОЛСКНХ НЛДЗОРНИКА О ОСНОВНИМ ШКОЛАМА

оних највиших осећања, које је човек вавда имао и иа век ће имати према ономе нечему што је у нрироди више од њега. И ако се ишта данас, има замерити настави из овога предмета, то је то, што се и она више нагиње на зиање, да се зна, да се често и она научи напамет, него на осећавс и извлачење морадних поука. И одпста, по великој већини школа само је место старога „катихизиса" дошдо нешто друго, а метода је остада иста. Дуго ће још ироћи, док сви наставници иотпуно појме овај предмет какав он јесте у суштини. Иошто сам вам ово издожио о наставној страни, на реду је, господине министре, да вам кажем коју и о васнитној. У недостатку речи ми цео посао око ва. спитања дедиио на наставу и васпитање. А шта је то васпитање обашка од наставе? То је навикавање деце на све оно што је добро. То је чињење онога што је добро а нечињење онога што је рђаво. То је сам живот дечији. Настава учи, да се зна, а васпитање навикава да се чини. И већ из овога се види нреведика важност овога посдедњегг - , И кад би се питадо : које је важније од овога двога, човек би дошао у неиридику да се решава за једно, и тешко да неби изабрао ово друго. Васпитање дакде ово у ужем смисду што се зове навикивање, чини пуну подовину онога посла што се зове образовање иди васпитање у опште. У чему има основна школа да навикава ? На ред, на чистоћу, на уљудност, на слогу и послушност, па рад и вредноћу, на издржљнвост ијунаштво, на тачност, на штедљивост. на мир и пажљивост. А ово су све врдине, без којих све знање човеково вреди веома мало. И у свакој шкоди ћете пре спазити њих, него оно што знају деца. Шкода је друштво у маломе; и у којој год шкоди нема ових врдина, она не спрема људски омдадину за оно велико друштво, што се зове народ. Мидо ми је што вам могу рећи, да је и у свему овоме учињен срећан почетак. Ади наша настава и васпитање никако још не моасе да се одвоји од речи, а да се веже за ону стварностштоје речи, казују и да чини оно што је речи кажу. Кад промотрите цео посао школски вама он више изгдеда као

игра речи него рад, рађење, чињење, вршење онога што се у речима крије. Речима се може казивати како ваља тедо и одедо, собу и намештај њен држати чисто, а да се то не чини; речима се дају и поједине моралне поуке, а сдабо се пази да се оне и чине; речима се, пајпосле. може казивати како је све ово што људи имају створио је и направио рад и умешност, вештипа, па опет за пн да се у шкоди највише говори , а нпшта да се не ради и да се деца навикавају на рад н веагбају у тим творевинама. И мени е чини да је ово аонајлошија страна целога нашега васиитања школскога. Ово се онажа и код наставника и деце. И сама спрема данашњих наставника је така. Међу њима има тако неуредних, аљкавих и прљавпх и неумешних, да жадите и оно мало наставе што се меша у ту прљавштину. А има и тако светлих изузузетка, да вам их је мидина гдедати, н да чисто видите како у тој чистој СФери дух расте, па макар настава сама и не била бог зна како напредна. Из свега овога, госиоднне министре, ви дако можене увидети и каква је спрема наставника у опште. Јер стање насгаве, које вам изложих, стоји у тесној вези с њом. Насгавницима самима не достаје још много и у спреми и у вољи и у вредноћи. Спрема теоријека веома пдитка и дабава, а невештине још више има. Вољнога је рада само у неколицине, а оно је друго под морање, што је врдо рђав знак. Што се тиче вредноће , наш се народ у општепе одликује бог зна каком радљивошћу, па није чудо ако то нађете и међу његовим учитељима. Но друго је питање : сме ли то да буде ? Народни учитељи ваља да предњаче томе народу у свему, а имају у чему. И мени се чини да није толико страшна ни теоријска неспрема и практична неумешност , колпко овај посдедњи недостатак : немар, нехат, нерад, невредноКа. Ви питате, господине министре, за књижнице шкодске, и у министарству подручном вам сад се бош води брига о уређењу њином, а не знате да их на много места ерпска рука дирнути неће, но да ће их попадати прашина и јести мољци, као што су и многе до сад. Неспреми наставничкој нису узрок неуређене библиотеке, но немар и нераД. Јер вредан учитељ свуд нађе што му ваља. Да