Просветни гласник

НЕКОЛИКО РЕЧИ О УПОРЕДНОЈ ГРАМАТИЦИ 1ШДО-ЈЕВРОПСШГХ ЈЕЗИКЛ

147

наравно, не у једном само облику него у различним дијадекатским одбдесдима. Како у нравцу геограФСком (дијадекатском). тако п у хронодошком, овај се језик пост^пно прерађивао. У овом, се погдеду могу раздиковати два гдавна тппа,- старији (средњедатински) п каснији (ново-датински), који се употребљавао на крају средњега века и који је истиснут повратком у дитературу, за време „Обпове", старог, правог латинслог језика. Упоредо с дитерарним језиком датинским, мењаним у току времена под утидајем сродпих му говора народних, живеди су и ови, ниже иаведени народни говори, који се своде на некодико гдавних типова. Неки су од ових народних говора биди зачетак посебним дптерарним језидима. У садашње време надазимо ових седам гдавиих група романских језика, дијадеката п говора: а) Група талијанска, коју сасгавља знатна количина најразлвчнијих говора. Литерарни је иредставник ове групе језпк талијански , по коме се ипак не може судити о карактерним особинама већине живих народних говора талијанских. Раздика између т. зв. талијанског језика, и, напр., говора миданског иди напуљског много је већа, него између тог истог језика тадијанског и језика старих Рпмљана, тј., језика датинског. Ово се објашњаватрима узродима : дијалекатским, литерарним и хронолошким. 0 првом узроку можемо рећи да су у време, када се стварао садашњп литерарни језик Талијанаца (тју време Данта), били сви они исти дијалекатски одблесци тадијанских говора, којих и сад има; као народна основпца за литерарни језик узети су говори средње италије, говори Тоскане (Фијоренце и др.) и Ромање (Рима), који су у то доба, као и даиас, упоредо с говорима аглетачкога краја, били најконсервативнијп, тј., који су се најмање изменилп од свога старог сгања, а којп су и онако најбдижи језику латинском. Нема сумње да је Ђеновљанпн или Сицилпјанац XIII иди XIV века готово тако исто мало разумевао, без особите спреме, литерарни језик тадијански, као п његов иотомак данас. Само се по себи разуме да је Данта и друге писце, који створише дитерарни језик Итадији, при избору тосканског дијадекта,

руководила нре свега његова консервативност и блискост језику датинском. Па не само то: него, изабравши за литерарне намере тоскански дијалекат, оне га чак нису ни узеди у свем, него су нанротив из њега избациди неке карактерне особипе, с намером, да тако створени нови језик лнтерарни збдиже сјезиком латинским. На тај су начин у дитерарни језик талијански од самога ночетка ушле не само особитости једнога од живих талијанских дијалеката, недо и особитости језика латипског, врдо добро познатог у оно доба свима научницима и књижевницима. Ово је други, литерарни, узрок велике блискости језика талијанског и датинског, и знатне разлике између самога тогјезика талнјанског и већине живих тадијанских говора. Слична се појава увек може опазити, кад год се какав из нова стварани језик дитерарпи не израђује на домаћем земљишту са свим самостадно, већ има себи сродних, старијих претходннка. Тако је, између осталога, постао руски литерарни језик, који је у почетку био управо језик црквено-словенски, па измењен под утицајем кога од живих руских говора или групе говора. Сам пак језик црквенословенскп, као прерођај старога старо-словенског, показује нам, према овом потоњем, впше иди мање оно исто, што г и средњевековни датинскн према старом датинском. Најпосле, хронолошки је узрок горе поменуте појаве у томе, што је тадијански језик, једном створен и потпуно утврђен, до нас дошао само с незнатним изменама, које се више тичу сдога и скданања реченица, него облика и, како би се могдо мисдити, гдасова, док су међу тим народни говори, развијајући се потпуно „природним" путем, остади без овога чуварног утицаја литерарне реакције, те се и много брже мењају. Овде треба напоменути да је литерарни језик талијански у самом почетку своје појаведобно печат „извештачености" н изузетне унотребе у дптератури, у школп, у админисграцији и у свечаним прилпкама. Врдо је вероватно да се у обичном животу никад није употребљаво, као што се ни данас не уиотребљава. 'Ппјемонћанин говори пнјемонатски, Миланац мидански, Млечанин млетачки итд., а талијански баш никако. У Мидану чак и „виши сдојеви« друштвени у о19 *