Просветни гласник

153

л они интореси, који се после сами одржавају и ненростано трају. Ово се такође признаје. За тим додази озбиљан закључак, да се на послетку мора иогдедати у очи и ономе, гато по себи није нп мало ннтересантно ; да ми не можемо ннкаком вештином, никаким удепшававем направити пријатним све оно, гато се учи. Бреме тегакога рада мора једном доћи ; озбиљан тежак посао мора се на нослетку почети, и не остаје никаких мотива, којим бн се то могдо уклонити и обићи. Па гата сад да се ради ? Покугаај, да одредиш и одшериш снагу детињу за напрезање и јаку пажњу. Унотреби ту снагу потпуно без икаких здоупотреба, ако можега „здатну средину" Логодити. Дисциплину живота ночињи тиме, да ученика ностеиено привикавага на незанимљив, недопадљив и озбиљан рад ; али се постарај и за иромену у одмору, и раду, као и за игре. Сад разгледајмо она питања, која постају из поступности или развијања способности. У коме добу треба да почне васпитавање? Ми ночнемо сувигае рано ако смећемо и рушимо оне снаге, које су иотребне за телесни развитак. Па ако бага не би био овај случај, опет је прерано и онда, ако се мора да трошп много више снаге за утиске, које ученику дајемо, него што би то било потребно у доцнијем времену. 0 друге опет стране, почећемо сувише доцкан, ако пропустимо оно време, кад би се корисни и добри утисци могли са свим сигурно и стално усвојити. И прво и друго молге се десити врло лако. За ово нам остаје носматрање, као најсигурнији и најбољи судија. Само овде морамо оставити на страну изузетне случајеве сувпше велике јачпне, као и велике слабости. Ми знамо, да су многа деца почела учити читање у трећој години, иа су остала и одрасда као са свим здрава. Али што ми извзсно не знамо, то је, да ли та деца не

би бида у својој 15-ој години исто онолико далеко кад би почела учење не у трећој, него у четвртој или у петој години. Међу тим, ако се зна, да је велики број деце почињао између четврте и пете године, па се нису опазиле никаке рђаве носледице, сем каквих сдучајних, онда би требадо сматрати да је право време за почетак једна година доцније (сем пзузетних случајева). Не може се доказати нужност и целисходност да треба почетак учења одложити до шесте или седме године. Морало би се позитивно доказати, да тако дете, које тако доцкан почиње, напредује брже него ева остала деца, која су раније почела. Еад треба да ночнемо са механичким образовањем руку, па онда гдаса и ока за посматрање боја и обдика? Ми овде следујемо природној саморадњи, која потребује с једне стране упућивања, а с друге присиљеног уздржавања, које је више или мање непријатно, и које тек номоћу пробуђеног интереса добија неки укус. Једно друго питање односи се на приоритет почетка код различитих врсти знања : језика, познавања предмета, механичких уметности, моралних утисака. Кад је дете довољно припремљено, да уђе у ове различне обласги знања, на да му није нужно да се и преко својих снага напреже ? У свима овим случајевима понавља се спонтани или саморадљиви почетак, па онда постепено долази рад, којим се та прва саморадња наводи у одрећене канале. Изгдеда, да обично свакад приоритет припада активитету, те према томе, и долази једна ствар на ред, да се раније илп доцније учп и упознава, у колико она имд у себи випте активитета, при чему наравно долази још у обзир и развитак појединих органа. Од свега учења изгледа да је најраније учење језика (говора), које обпчно нретходи јт разним умешностима .