Просветни гласник

ШКОЛЕ ЛА ОБРАЗОПАП .Е СЛЕПИХ

155

Врло је интересантно, да видимо како стоји о.{мј моменат пластичке снаге према моралном васпитању. Заповести, правила, упутства, све се то добро запамти, ца и саме религиозне доктрине могу се тако стално запамтити, да се никад неће заборавити, једино тиме, што ће нам се све то у времену између шесте и десете године више пута понављати. Међу тим, све то има само привидне, спољне вредности. Ми се морамо старати за диспозиције за послушност, за неговање наклоности и симпатија и за развијање способности, да се могу предвидети и оценити носледице, које извесан поступак и рад собом доноси. Што се тиче послушности, дисциплина страха може много учинити код слабих и прпмљивих субјеката. Теже је друге елемепте савладати, и главно је питањо овде: да ли је ова пластичка периода повољна за образовање пријатних

асоцијација, претпостачљајући, да је дете довољно снабдевено са. пријатним стварима. Ја мислим да јеоте, и само бих прпметио, да се за ово усиајање троши огромно много времена, и да се у овоме иогледу обично за две или три године учини једва приметан напредак. Али ове везе мисли (асоцијације) оснивају се на оним истим темељима, на којима и моралне наклоности и симпатије. Што се тиче предвиђања потоњпх последица, то се развпја са свим лагано. За то је потребан велики развитак снаге за схваћање у свези са једном класом асоцпјације миели, које су врло тегаке због тога, пгго морају имати велику јачину и бити чврсте, па тек онда се могу употребити за ову цел овде. Као мерило за јачину ових асоцијација служи снага отпорности према рђавим подстицајима у првим годинама. (Наставиће се)

ШКОЛЕ ЗА 0БРА30БАЊЕ СЛЕПИХ

Још пре две године навршило се читаво једно столеће од како је Валентив Хај, брат чувеног минералога Хаја, засновао прву школу за образовање слепих, и тако оборио ону стару предрасуду, која је код свију народа била јако укорењена, да слеии нису способни за интелектулно ни за стручно образовање. До тога времена није се нико ни сећао да размишља о начину и средствима, помоћу којих би се слепи могди избавитн из оне досадне осамљености и одвојености од свега осталога света, на коју су били осуђени због немања вида. Образовање слепих сматрало се као савршено немогућна ствар. Сваки их је сажалевао због њиховог стања, и то је била једина утеха, поред мале милостиње, коју су слепн од своЈе окате браће добијали. Ни у најобразованијим државама минулих векова ми не налазимо никаквог старања о образовању слепих нити никавога корака за иобољшање њиховога социјалнног положаја; и то

само због тога, што је она вековна иредрасуда, да слепи нису способни ни за каки рад, па ни за само образовање, преношена с генерације на генерацију као какво божје „откровење", у коме се не може ништа мењати ни предругојачавати. Слепи су, све до Хаја, сматрани као невољници, који су, због недостатка вида, осуђени да проводе цео свој век у мраку и незнању, и да због педостатка једног једитог чула нису способни ни за каки други посао сем прошње. Утицај других чула на образовање духа изгледао је пређашњем свету тако мали и незнатан, да му се чинило е је узалудна мука и покушавати, да се преко њих слепоме улије каке светлости у дух. Еад нема ока, мислило се, онда неможе бити ни говора о каквом умном образовању слепих, а још мање о образовању за какав користан рад у друштву, који би слепац могао радити, и тако и свој дух ослободити од оног вечитог мрака и незнања, а и свој нонос уздићи и очувати, који је код