Просветни гласник

1 56

љега, нараино, био погажен и уништен, по што му је опстанак зависио од туђе милости и просјачења. И по себи се разуме, да су оваки погледи на с-лепило имали штетног утицаја, како с моралне тако и с материјалне стране, а за саме сдепе, а и за друштво, у коме се ови иалазе. Јер, свакојако, ни за најбогатију државу пе може бити све једно да ди ће она имати у својој средини 30—40 хиљада слеиих иросјака, који морају живети од туђе зараде, или толики број образованих и ироизводних снага и чланова, који од своје сопствене зараде живе. И по томе, штете које долазе због необразовања слеиих, подносило је и само друштво у коме слепи живе исто онако, као што су ови невољници морали трпетп све незгоде, које су са слепилом и одвојеношћу скончане, кад нема никаквог образопања, које би колико толико разагнало онај мрак, који влада како око сленог тако и у његовој унутрашњости од колевке па до гроба. Међу тим, као што смо напоменули и напред, не само да се слепима није давало никако образовање — ни стручно ни опште него чак нико није ни слушао, нитп веровао, да је могуће слепоме дати какво веће образовање, него што је овај као просјак имао. И због тога су слепи и у најобразованијим државама били принуђени, да прошњом своје потребе иодмирују, и то им је био једини „рад" и занимање целога живота. За веће каке нотребе, сем борбе за опстанак на тако низак начин , као што је прошња, слепи нису ни знали (сем неких изузетних примера, које ћемо на своме месту доцније навести). Такав је био положај слепих до краја нрошлога века, док нпје подпгнутапрва школа за њихово образовање. Али од тада, ово је иитање добило сасвим други облик, и данас има врло мало држава — бар у Европи, у којпма живе слепп још под оним великим нритиском умне и материјалне чамотиње, под којом су били у свима државама, док се драгало, да се њима, гбог немања вида, не може дати никако образовање, нпти каке спреме за ма који корпстан посао у друштву, који би их ослободио од оног уппжепог иросјачког положаја. Школе за образовање, слеппх показале су истинским резултатима свога рада да су слепи способни не само за умно обра-

зовање које им у знатној мери олакшава опај мрак и све тешкоће, које од слеиила долазе, него да се они могу да образују и за многа корисна занимања у друштву као и окати. И од тога времепа не само да су растеране оне старе заблуде о неспособности слепих, него је и социјални положај слепих постао сасвим други. Они се више пису сматрали нешто ниже од обичнпх људп, као непотнуни људи у сваком погледу, који морају, опако потиштени и презрени, да живе од милостиње и прошње, него су нм призната сва човечанска права као и окатима. Тиме је у исто време једно доста осетно друштвено зло умањено у великој мери. Овај епохални преображај учинио је Валентин Хај 1784 год. засновавши исте године у Паризу завоД за образовање слепих. Он је најнре узео једног слепог младића од 17 година, који је сваки дан просио пред једном париском црквом, и иочео га код куће обучавати. Већ на првом кораку требало му је да савлада велике тешкоће; јер ни окати нису веровали, да ће он имати кака уснеха а камо ли слеии младић, који се је већ привикао на прошњу. С тога је Хај имао муке док га је приволео, да код њега учи. После дугих преговора и устезања младић је пристао да га Хај учи, али само под тим условом, да му Хај даје сваки дан онолико новаца, колико је он пре прошњом дневно заслуживао. И ово му је Хај драговољно испунио, и тако се свршила погодба између ирвог слеиог ђака и првог учитеља слепих. Како је текао рад при образовању првога слепца, то ћемо доцније на своме месту видети. За сада је довољно да наиоменемо само то, да нико није веровао, да ће Хај имати какога усиеха у своме предузећу. Шта више многи интелингетни људи, као и цела маса необразованих, сматрали су Хајеву идеју о образовању слеиих као каку манију. Али у толико су се више изненадили и први и други кад је Хај носле годину дапа извео свога сленог ученика, да полаже јаван испит пред члановима академије наука, у присуству многобројне друге публике. Иснит је испао неможе сјајније бити. Како најнеобразованији, тако и највећи научари париске академије наука, изненадили су се кад су на испиту