Просветни гласник

196

ЕАСПИТАЊЕ

КАО НАУКЛ

етрактноме, од појединога онштем. У неколико је тачно и истинито, да ми принремом у појединоме прелазимо анстрактноме, или општем; али при томе не постоји опај исти неприметан прелаз или непрекидна свеза, као кад ми од слогова нређемо на речи, од једног дрвета на делу пгуму, од неке лаке мелодије другој која је мало тежа. Кад се од живота у појединоме пређе у живот у општем, оида се тим већ чини неки скок. Ми осећамо да смо пренети у са свим нову СФеру; нама је ту непотребно, да веџбамо једну нову врсту способности. За овај живи рад потребно је, да је мозак већ достигао извесну Фазу развитка, на с тога и извесну старост, сем онога што смо већ напоменули, да се пре почетка оваког носла морају добити извесни утисди. Закон логичнога реда одређује само то, да конкретно мора претходити апстрактноме. Међу тим, сем тога има још много којечега другога, што се мора имати на уму. Ио што је главна ствар при овоме прелазу регулисање и уређивање велике области метода и иостуиања у васпитању, то се морају услови и околности, од којих ово зависи, један пут за свагда изложити. Још од првог почетка ми почињемо са класифицирињем, без икаких празнина или прекида. Дете разликује и ипдентифицира. По што је неки извесан број ствари исте врсте индентиФицирало — кашике, столице, ватра, пси, људи — онда је већ образовало класе; дете је тако добило поједино, а у •• исто време и оно што је опште. Међу тим ове клаеиФикације нису још никакве апстракције; оне не продиру тако далеко, да се њима савладају тешкоће, које се појављују у операцији уопштавања. Многе се класе образују, које су само за један стеиен удаљене од иојединога: вода, храна, играчка, свећњак, дрвеће, коњи. Ова мала груписања чине се још из малена на свима областима искуства ; док међу тим за више радове

учани се врло незнатан напредак у првим годинама. А баш за ове више послове потребна је извесна зрелост духа, извесан моменат развијеније снаге, која донушта да се сваћање уздигне на други и вшпи степен уопштавања. У овом стадијуму морамо бити прииремљени да симболе унотребљујемо и да од чулних примета нрелазимо на апстрактне појмове; ми морамо бити у стању, да се служимо бројевима и облицима, који у опште не стоје ни у каквом видљивом односу према појединоме. И без помоћи дете непрестано продужује црављење класа оне прве врсте коју смо горе навели, и тако би оно чинило целог свог века. Само помоћу тачног и правог упућивања доспева оно постепено на више стеиене: оно запази један комад намештаја, једну справу, неку четвороножну животињу, неку количину, неко осећање, неко друштво, и један велики део наставе има да се бави са овим предметима оваким сваћањем. То се појављује и у своје време, а неки нут и у незгодним тренутцима, па с тога помоћни извори учитељеви треба да су увек толики, како ће свакад моћи одговорити захтевима, који су за ово потребни. Овакојако, он треба да зна, да ли је у извесном даном моменту за то довољно прииреман или није. Управо ово је средишна тачка или суштина правог објашњавања. Ја поново напомињем, да се, као што се у опште признаје, нрава нрипрема за један ошпти или апстрактни иојам састоји у појединоме; али сем овога ®акта, који је и по себи врло јасан, мора се узети у обзир још и много других ствари. Није довољно само имати иојединости, из којих треба да се изведе нешто опште, па да се то доиста и учини. Ово зависи од броја и карактера тих појединости, које ееизносе. Па шта више оне могу и сметати растењу и образовању неке опште идеје.