Просветни гласник

Д У X II А С Т А В Е

215

Једини изасланик ћуприски за 1882 г. каже: . „Читање је у већини школа тако, да се не може боље пожелети а и причање прочитаних комада, код неких је само где што механично, врло је мали број оних, у којима деда н не мисле о ономе што читају или причају. ..." Ето то је све што г.еле извештаји о читању. Већина дакле вели, да је оно било механично, мало логично, а најмање естетичпо. Што млоги изасланици о овоме не иомињу ништа узрок је сво : ирво, што је већина обратила сву пажњу из сриског језика на граматику (као што ћемо видети), а дру!'о нгго млоги изасланици нису ни говорили специјално о појединим предметима. И без сваког даљег истраживања, ми слободно можемо остати при овоме закључку, који и.злази из већине ових извештаја, који су поменулп чптање, а то је: већином с неразумевањем, мало с разумевањем, ни мало чисто и лепо као кад се говори. 4. Писање је више ствар практичне потребе. Оно није ннкако срество да се нешто научи, али је срество да се искажу мисли и даљнима, и да се нешто заслужи у животу. Било да се исказују своје или туђе мисли, тек оно има да изврши једну потребу, а то је: исказивање мисли на артији, писмено, било свету садањем, било будућем, За то га баш свуда виђамо одмах после читања. Оно има : да искаже своје мисли ( наиише ), и да искаже туђе ( иреаише ). То му је главно. На кратко : оно има да стави мисли на артију, . па да их преноси и у најудаљенија места и у најдаља времена. Није чудо дакле што га стављају људи одмах после читања. И ми имамо право да очекујемо, да ће му и изасланици поклонити довољно пажње. Да видимо шта веле пзасланици. Изасланик за округ смедеревски, крагујевачки и крушевачки вели : „Што се иисапа тиче, и оно се приметно занемарује. Оног негдашњег лепог рукописа, који је тако чест био у нашим основним школама, по готову нема више, а место тога уселио се или сувише ситан, нли довољно неиоложен, плп утрпан, или некако чуднова'ЈО , сасма нечитко изведен." Осим простога преписивања, готово других писмених вежбања слабо се налази, а најмање оних, која се траже упуством уз наставни план н ручном књигом за усмена и нисмена вежба-

ња." Изасланнк за округ београдски спомпње само кратко „да деца у писању не умеју да одвајају реч од речн." Известилац .један за Београд (1881) каже : „ Писапе се не учи свуда но једним истпм прегледаоницама, и с тога има велике разноликости у писању." Изасланик за крајински округ вели просто : „Иисање је добро." Изасланнк за округ крушевачки каже: „Ипсање је већином лепо, али преписивање доста погрешпо. Томе је крива нека наопака метода, која допушта деци да преппсују како хоће, само да се науче пнсати. Писмених вежбања нашао сам у Трнавцима, Рибнику, Трстени.ку, Еожетину, Брусу и Крушевцу, алп је највише но овоме урађепо у Трнавцима. Најравговетније пишу ученицн у школама среза козничког." Још нам изасданик за ћуприски округ каже : »Иисање је на неколико места правплпо, читко, п лепо, ана више места опет у свему јеобратно." Толико нам причају пзвештаји. Шта можемо, као сигурно, извести из свега овога? Прво морамо нодврћи критнци ово казивање изасланичко. Ми видимо да онисвииз реда више обраћају палгњу само на спољну, естетичну страну. Они казују, да ли је писање било лепо нли ниЈе, и како су деца пренисивала. Једини су нрви и трећи од горњих изасланика, којн су, као што видесмо, обратили пажњу н на ону другу сграиу. Петнаестина изасланика, који писање и не спомињу никако, ваљда су се просто задовољили с „лепим"или „добрим" писањем. А не треба сметнути с ума, да је ово само првм стуиањ, и, да не речемо, споредна ствар у писању. Оно што је у писању главно, то је она друга страна. То је логично и правилно исказивање својих мисли написмено, и иснисииање или преписивање туђих. Кад дакле сад узмемо у обзир, да први изасланик вели да „осим нростога преписивања других иисмених вежбања и нема," н да је трећи изасланик „нисмених вежбања пашао само" у неколико школа, а сви остали или ћуте или нросто веле : „писање је лепо," или није лепо, и деца греше у нреписивању," па кад се сетимо, да се до скора све аисање састојало само у „краснопису" и лепим „нрописима," а да су „нисмена вежбања" скоро и уведена, даље кад узмемо још неке прплике на ум: онда можемо као ноуздано иа-