Просветни гласник

216

ДУХ НАСТАВЕ

И ВАСПИТАЊА

вести ово : да се силом вршила као што ваља и она прва половина задатка ове гране језичне и научне што се зове : Писање, а да се од друге половине опажају само трагови. 5. „Граматика је наука, која учи правилно говорити и писати." И одиста, и ако се може знати цеда Граматика иа опет незнати ни правилно говорити ни писати, она је увек заузимала прво место у настави из језика. Шта више, она је пуно пута прогутала сву осталу наставу из језика и она остала једина. Напустио се жив говОЈо и извођење правила из њега, па се везало за мртве речи, а врло често и за једну малу књижиду, што се тако исто зове. Тако се од ствари сасвим отишло, и упустило у узалудне и мучне апстракцпје, тако мучне, да деца за мучније не знају. Од нечега живога, врло познатога и блискога, направило се нешто мртво, страно и крајње сувопарно.... Очекиваћемо дакле, да и овај предмет нађемо у нашој основној настави, и да му се прилично и времена и трудбе жртвује. Очекиваћемо још, да он болује од ове онште болести његове : да наиушта живи говор, па да иде у анетракције. С пажњом ћемо прво саслушати шта веле изасланици. А пошто је ово предмет, где се мање више сви изасланици разумеју, па ма којој струци они ипаче припадали, то можемо и од њих ишчекивати млого више извештаја, но што смо их имали до сад. Но пошто они више гледају на Граматику као на науку, то ћемо и приметити, да млоги с те стране и оцењују, а мање с оне друге стране, са стране практичне иримене њене у школи на децу, и кориети, коју она доноси њима. Изасланик за поменута три округа (1879) и не помиње је. То је врло значајно. То је човек, који мало по из ближе нознаје живот основне школе, па је није по свој прилици ни тражио, већ је обраћао пажњу на саму суштину њену — говор, с којим је био задовољан. Известилац за београдски округ вели : „Оно мало знања што деца морају(?) имати из граматике, обично је врло слабо. "Изасланик за ваљевски и подрински округ каже : „У српској граматаци се.... обилази прописани програм. У многим троразредним школама учи се и само мењање именица, придева и глагола, док се ио програму тражи само распознавање речи по врстама.... Ова

опширност у сриској граматици у колнко сам могао опазити, иде на штету целокупног рада и наставе." Изасланик за округ шабачки каже: „Српска граматика ио моме мњењу не треба да се у оволикој опширности предаје; познавање видова речи оетавио бих чак за онај разред, у коме се учи граматика ; са апстрактним појмовима не бих мучио недораслу децу. Има н. пр. између једних истих видоваречи финих разлика, које деца не могу лако распознати ; са простом дефиницијом, какву учитељ о распозиавању вндова речи деци даје, тешко је обухватити све речиједне исте врсте, а има их које су по облику истоветне, а по употреби у реченицама долазе у ову или ону врсту речи и т. д. У кратко: нознавање вндова речи није тако лака ствар ; ђак треба да добро изучи и етимологију и синтаксу, па тек онда да му буде могуће поуздано распознавати врсте речи." — Из овога посредно видимо, да се Граматика предавала у великој опширности," и да је она „мучила Децу." Један од београдских изасланика вели: „Из српске граматике учи се у неким разредима више него што би требало и вишенего што је у распореду пронисано, а тиме деца не науче Фактично више, ного се без нуасде и пре времена муче апстрактним појмовима." Изасланик за половину крајинскога округа вели : „Српски језик — најлошије напредује. Обично су учитељи у овом предмету теорисали, па понегде и до највећих Финоћа не гледајући на живи говор, који би им рад олакшао, и веома мало на-њ осврћући се у другим наукама. Сами учитељи не владаху колико треба знањем српског језика, адоста их има, који не распознају добро ни врсте речи. — Гетки су који обрађиваху логички пословице и загонетке ; а гхознато је, како оне јако утичу на васпитање и како се у њима сачувадо млого-годишње народно искуство и поређење. Најслабије су деца у опште распознавала речи." Изасланик за округ руднички вели : „Српгки језик, предаје се већ боље, али опет старински, у деФиницијама као н. пр. шта је нридев, или шта је именица и т. д. место да се дете поступно доведе до тога, да само из нримера изведе правило." Изасланик крушевачки вели :... Врсте речи често се мешају. Најтеже се разликују придеви од прилога. Особне именице