Просветни гласник

227

29*

нема ових особина, тај се не може ни употребити за државне цељи, и но томе, ношто друге цељи и нема живот ни једног грађанина, сматрало се да такав не треба ни да живи. Зато је, као што сезна, у Шпарти иостојала једна нарочита комисија, која је прегледала новорођену децу, дали су здрава и толико развзјена, да има изгледа, да могу доцннје бити добри и ратоборни војници. Која су деца нађена као сувАне слаба н неразвијена, или која су имала каких било телесних недостатака, њих су бацали на брдо Тајгет, те су их зверови јели. Без сваке сумње та је судба постизала и слепе, и по том ми имамо иуно права да кажемо, да у Шаарти слеиој децинијеиризнавано ни ираво на живот. Али, ми имамо довољно основа да мислимо, да овако није било у целој Грчкој, јер налазимо података, из којих видимо, да је и тамо било слепих, и да су они сматрани као људи, који могу добро да мисле. Ако ништа више, ово нам бар ноказује нрво да је било слеиих, а друго, да је на њихове особине бар колико толико нажње обраћаво. Јер иначе не би се без посматрања могло доћи до оног закључка, да су код сленога мисли више концентрисане и да они могу брзо да нраве нове творевине од својих духовних тековина с тога, што им се кроз око новим утисцима не ремети мишљење, нити се ток мисли скреће другим правцем услед каквог новог утиска, који дође кроз око. Тако вели се, да је грчки философ Демокрит засењавао себи очи, да би могао боље мислити. Али ми кад говоримо о положају слепих код старих народа увек морамо разлнковати две врсте слепаца: оне, који су у ирвим годинама детињства осленили или слепи рођени (што је веома ретка и необична појава) и оае, који су у доцнијем животу ослепили, по што су као окати већ били одрасли. Па онда, морамо узети у обзир, да је у старом веку и код тадашњих културних народа владала кастичка подела, и да су се поједине класе друштвене јако разликовале једна од друге у соцнјалном и политичком животу. Према томе ни судбина слепих из тих разних друштвених каста није била једнака. Али, како је било у Грчкој са слепима, који су у првим годинама изгубили впд, и шта је било са онима, који су иринадали класи робова, о томе

не налазимо никаких тачних нодатака. У историји се вели, да је грчки несник Омир који је живео од прилике на 1000 година пре Христа. био слеп, али се зна и то, да он није изгубио вид у првим годинама детињства, него тек доцније у Еуми, где је и добио име Хомер (Омир), што значи слеиац. Даље се вели, даје Хомер, као слепац своје спевове диктирао учитељу Тесторидесу, те је овај ппсао, и да је доцније засновао и једну школу за песништво у Хиосу. Међу тим и ово су подаци « без чврсте историјске основе, проткани многим гаткама, које се не могу сматрати као доказана историјска Факта. Али баш кад бисмо све ово узели као историјски доказана Факта, опет нам ни тиме није казано много о положају слепих у Грчкој. Никаких нових података о овоме не налазимо ни у слепилу Тимолеона из Коринта, који је био присталица Питагорине ФилосоФије: јер и он је ослепио тек доцније, пошто је као окат одрастао н васпитан. А што је као «лепац умео да распаљује родољубље у народним скуповима, то није никака необична нојава, по којој би се нешто внше могло сазнати о занимању и животу елепих у томе времену. Свакојако је врло интересантно, да се у старој Грчкој помињу само слепи, који су у доцнијим годинама живота изгубили вид, а нигде нема никака спомена ни о једном од оних, који су ослепили у првим годинама живота, као деца. Судећи по свима друштвеним приликама, које су у старој Грчкој владале, ми налазимо много разлога, који говоре за то, да су убнјана она деца грчких робова, која су у првим годинама детињства ослепила или се слена родила, пошто су сматрана као један терет, који пада самом господару, а не оцу, на леђа. Како ли је пак било са том децом из виших друштвених кругова, за то немамо тачних нодатака, сем што знамо, да се ни један слен не помиње, који је као дете изгубио вид, те по томе изгледа, као да није ни било таких слепаца у Грчкој. А шта ли је с таком децом рађено, и то остаје за сад као тајна. Али једно као сигурно знамо, а то је: да у Грчкој није било никаког нарочитог старања за издржавање слеиих, нити је било школа, у којима би се слеиима давало ма како образовање.