Просветни гласник

228

И А У Ч Н А X Р О Н И К А

Ово што смо казали за Грчку вреди и за Римспу државу. Ни овде ни највећи философи и научењаци не обраћају пажњу на слепидо, нити у њему надазе кака материјала за своје студије. Међу тим, из лекарских дела знамо, да је у Римској било много слепаца, а нарочито у азијским провинцијама, које су нод Рим потпадале, па и ако изгледа да тадашњи образовани свет није знао за богиље, које су данас једав од доста великих узрока слепима 1 ). Па како је и овде ропство јако владало, то су и слепа деца, као „неупотребљива роба" по свој прилици још у колевци убијана. Да је овако поступано са слепом децом међу римским робовима, за то више разлога говоре. Пре свега зна се, да је у сва времена било нојединих слепих, који су било својом ђенијалношћу или другим каким необичним особинама јако изашли на глас. А зна се и то, да су у Римској робови и ослобођавани, који су каку изванредну заслугу учинили или се нечим особитим одликовали. Међу тим међу ослобођеним робовима нигде никака спомена ни о сленима, који су доцније изгубили вид, а камо ли о онима, који су још као деца ослепили. Па ни међу неослобођеним робовима слени се нигде не сиомињу, и ако се зна да су се по неки слепи који су даровитији, свакад одликовали у поједиеим радовим^ или вештинама на нр. у музици. Да су слепи међу римским робовима остављани у животу. онда, по свој прилици, морао би се макар један ма где сноменути у толиком размаку времена, док је Римска држава трајала. Па и није никако чудо, што 1 Обично се рачуна, да од богиња ослепи до 20 од сто, дакде, скоро нетина од целог контингента слепих. IIо другима опет, од те заразе ослепи само 14 од сто целокупног броја слепих, дакле мало нешто више од т ј,. Ова је друга цифра вероватнаја.

је са слепим робовима тако ноступано, и то нам неће ни мало ни невероватно изгледати само кад се опоменемо какав је положај заузимао један такав роб у држави и према своме господару. Вредност и способност једнога роба за живот, ценила се према способности за рад, и по томе који је био слаб или имао ма каке недостатке, који га онеспособљавају за рад, тај није имао никакве вредности за господара, и овај је гледао да га се ма којим путем ослободи. Какојесаслепим из осталих друштвених слојева постуиано, и шта су ови радили, и како су живели, то се не зна. Зна се само да је одраслих слепаца било и међу научењацима. Тако, познато је, да је један стојичар, Диодот, који је био слеп, дуго време био учитељ Цицеров. Али Цицеро нам врло мало саопштава о своме слепоме учитељу. Он се само чуди, како Диодот као слепац може да разрешава и најзамршеније геометрпјске Фигуре, али даље нам ништа о њему не каже, нити наномиње на који начин и с каким средствима његов учптељ тако добро радн геометрију; па ни то не каже, да ли је Диодот ослепио још као дете и као слеи добио образовање , или је доцније изгубно вид (у осталом зна се, да је Диодот ослепио тек доцније, пошто је као окат одрастао и образован). А.ли и из овога што знамо о положају слепих у Римској са свим јасно излази: да су се слепа деца римских робова од слепе деце њихових великана у томе разликовала, што су прва убијана, те нису имала да издржавају ону чамотињу у земаљском мраку, а другима је давато право, да могу осетити и невоље, које од слепила долазе. Јер сигурно се зна, да ни у Римској није било никаких школа за образовање слеаих. (Наставиће се)

♦зоо

НАУЧНА ХРОНИКА

Гјзафологија.У „КеуиерћПозорМдие" била су ту скоро штампана два врло занимљива чланка доктора Ерикура и Мариона о „графологији ." Овим именом они зову нову науку, која изучава човеков карактер по његову рукопису. Истина је да се од вајкада

по рукоиису или по изгледу написаних слова могло познати да ли их је писао образован или необразован човек, мушко или женско, — али се ова нова наука не задовољава с.амо тиме, него проналази правила, по којима би се тачно могле одредити психолошке или