Просветни гласник

КЛРАКТЕРНЕ СДИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

дружиореФорматорима из Цвинглијевешкоде, који су ее тамо надазиди. Својим гокорима, које је држао у тајним састанцима, задобио је срца свију у огште, а својим сиисима нотпомагао је ширење нове науке. Већ у 24. његовој години задржади су га протестанти у Паризу за погдавицу нове цркве. Краљица Јована од Наваре, сестра краља Франца I, која је бида тајна пријатељица нове вере, често га је себи дозивада и разговарада се с њиме о новој вери. Ади кад су отпочета гоњења хугенота, морао је Кадвин побећи из Париза и за неко време крио се код својих пријатеља. По том се усудио опет да дође у гдавну варош, ади је одмах морао бегати да спасе свој живот. Нерадо, ади оддучно осави он своје отачаство; »Ј е Р" 5 — писао је он — „кад истина не засдужује да станује у Француској, ондаја то још мање засдужујем. Радо ћу допустити да снађе и мене судба, која њу снадази." Он дође у Базед, где је тада Цвингдијева наука потпуно истисда бида катодицизам. И овде је нашао пријатеља и заштитника, па и учитеља, од којих јејошно нешто могао научити. Овде је отпочео учити Еврејски Језик, са познатим његовим прилежањем. Пун жудње да нова наука што више продре у његово отачаство и да задобије што више пристадица он је нанисао књигу : „Настава у хришћанској вери." Ту књигу посветиојекраљу Француском, ади његов дворски свештеник не доиусти, да краљ ту књигу икада види. 3. Године 1536. дође Кадвин у Женеву. То је бида варош, која је бида одавно незааисна репубдика и била је веома богата. Овде су већ два проповедника ( Виљем Фарет и Петар Бирет) била распрострла нову науку. Оба духовника чим су сазнада о Кадвиновом доласку навалише на њега молбама, да неко време код њих остане и да цроповеда. Он је одиста држао проповед и народ му је тако одобравао, да је после у

великим гомидама игаао његовом стану да му заблагодари. У овом тренутку Кадвин се није могао уздржати од суза и обећа да ће сутра дан опет проповедати. Најпосле Женевљани не хтеше га пустити већ га задржаше онде као проповедника. Његова сдужба била је сада доета угодна. Он је често путовао по околним малим општинама, да њихово уређење потиомогне, да постави учитеље и да стишава борбе. Поред тога он је још по нешто штампао, а између остадога по Лутеровим ексемпдарима један велики и један мади катихизис. Тако исто често је држао препирке и изазивао је друге мислиоце, да против његовог мишљења војују. Брз и сјајан успех са којим је његова вредноћа кр унисана, проузроковао јетврдоглаво упорство, које није хтедо трпети никакво друго мишљење поред себе. Око неких обичаја у литургији он се завади са женевским саветом и с тога буде нз вароши протеран. Чим су за то дознади Штрасбуржани одмах га нозваше као проповедника и проФесора Теодогије на свој университзт. И у овоме месту распространи он разумно богопоштовање и строги црквени поредак и задоби иоштовање, које је граничило страхом. Овде у Штразбургу смисли да се ожени и он нађе згодну прмдику, ну није имао деце. Само три године остао је у Штразбургу. Његови пријатељи добиди су већину у Женеви у савету и народ је жељно тражио прогнаног проповедника. Више пута модили су га да се врати натраг, али Штразбуржани га ниеу хтели пустити. На посдетку на неодољиве модбе савета и грађанства женевског реши се да се на ново врати и године 1541. срећно дође у Женеву. Некодико миља далеко нзађоше му у сретање. Нико не одобраваше његово ирогопство, и сваки је скидао кривицу са себе. На послетку рече Кадвин т шали једноме своме пријатељу : „Кад бих ја веровао уверава-