Просветни гласник

МОНТЕСКИЈЕ, РУСО И ВОЛТЕР

МОНТЕСКИЈЕ, По пред Проф. Св е т. ] Критички правац у књижеввости европских народа у ХУШ-м кеку, Монтескије и његови списи : Персијска иисма, о величини и иаду Рима, Дух закона. — — — Оиако како се за XII и XIII век, кад се по манастпрнма н са катедара школскпх днјалектиком Аристотелоиом или једннм врло раФинираним и научењарскии начином резоиовања, трудило да докаже истинитост иравила п науке хригаћанске, каже да је век сколастицизма. Онако, како се каже за Х1У-ти век да је век ренесанса, то јест век, кад се људи највпше бавили изучавањем до тада заборављених дела разума и укуса класичног. Кад је све листом било прилегло на иретурање полица и долапа манастирских и тражење старих, класпчких писаца; на њпхово умножавање, читање и коментарисање; на аодражавање стилу, вештнни и животу старих Римљана и Грка. Онако како се за XVI век, кад се нротестантство одвоји од папства н поведе жестоку борбу са њим, и кад су живели и радили великн вештаци, Михел Анђело, РаФајел, Дирер, Тпцијан, Ариосто, Шекспир, Кранак Тасо, Да Винчи и т. д., каже, да је век религијозних бораба и великих вештака, онако се може рећи за ХУШ-ти век, да је век слободоумља и критике. Тако је било у исторпји европских народа све до нашег века. Поједине мисли, ноједини правцп научнога посла освајали су и забављали памет људску дуго, дуго, док друкчији погледи и други укуси неби надвладали старије и иотисли нх на нижп стунањ у важности, да сами опет, хегемонично владају за дуго време. То нреовлађивање нојединих мисли и праваца имало је вазда своје узроке и своје важне прилике од којих је завпсило, и описивање тих узрока и нрилпка најважнији н најза') Опо, прво, предавање држаио је, ове зиме, у »грађааској касинп*.

УСО И В0Ј1ТЕР

Чинолајевика 1 ) нимљивији је део културне историје човечанске. Ми се ни са тим важним питањем у ногледу на Век у који вас желим увести не можемо ни ноле пространо забављатп, него се морамо задовољити са врло кратким одговором на нитања врло важна, као што су ова: у каквим је приликама никао онај критички правац, који, у прошлом веку, налазимо на свима иољима научнога рада? Одкуд онака и онолика смелост књиге и писања у нападању на стара, хиљадугодишња веровања; у поткопавању и рушењу усганова политичких, друштвених и религиозних које су, све, бројале на стотине своје године постојања, и за које би се рекло да су биле срасле са погледима и мишљењем људским? Како објаснити онај презрителан и маловажни тон којим и сами богословски писци тога доба говоре о инспирацијп божанској, о бесамрћу душе, о оном, другом, свету, и о другим нејасним догмама хришћаиства; оно ишчезнуће веровања у божанско подрекло власти владалачке; оно напуштање естетичког канона, ког су се држали великп вештаци као што су Корнел и Расин, на пољу поезпје и вештина; оно сумњичење на пољу ФилосоФнје; онај преврат у ногледу на човека самог, но ком он као н. пр. у делима једног Ааметрија није ништа више од грудве материје или је, кад се чини највећи уступак његовој величини, само нешто сложепија махина него што је дрво или бнљка („Гћотте тасћше„ „1'ћотте р1ап<;е" јесу наслови расправа Ламетријевих о човеку); по ком човек, као у списпма једног Дидра или једног Хелвеција нема слободне воље, а нема ни у животу каквих виших циљева и идеала, него само да живи и ужива? Цео тај преврат у мишљењу и гледању на ствари јесте резултат више културно — историјских чињеница, од којих ми можемо само најглавније напоменути. Тако на утврђење слободоумних погледа на нољу наука богословских и моралних, ии-