Просветни гласник

306

маља у новим световнма, дада недогледног маха, уздигли су буржоизију. Она се, образована и обогаћена истакла над старијим привилегованим сталежима, и тражила је — што је нриродна и логична последица било да и вршење нолитичких права, законодавство и контјјолу државних трошкова узме у своје руке; наваљивала је да наслеђене повластице аристократије, које су у друштвеним односима одвајале сталеж тај од народа, сруше. И тај процес социјални имао је свог уплива на књижевност. У политичким списима једног Арђерона Сиднеја, једног Л.ока, Гусоа, Монтескија, Филанђијера и многих других, налазите красноречиво доказивање народнпх политичких права; доказивање, да је суверееа власт у народу, да краљеви владају по вољи његовој а не божјој,да је његово да земљом управља, и законе издаје ; да су њему органи државне управе па и сами краљеви одговорни; да народи, по сили своје суверене власти, могу онаке уредбе и установе у својим државама заводити, за какве разум људски налази да су корисне, па макар се оне сударале и са „свегим правима" краљева и аристократије. Под утицајем тог истог процеса мењали су се погледи и у ле" пој књижевности и ноезијн. У старија времена, у поезији на пр. у драмама Корнела и Расина или у романима какве Мадам Л.аФајетове, каквог Сегреа, Скударијеве, а ти Францески писци владали су укусом, у једно време, у целој западној Европи, онисују се љубав, страсти и задовољства само кнежева и кнегиња, аристократије и 1'рансењера. У њима је народ исто онако мало гласа имао као што га је мало имао у старим парламентима Францеским и немачким; једва ако би му се од писаца част учинила толика, да • се у пастирскнм романима, дозволи места каквом лепом чобанину, који би, тек ради лепоте требало да у лову, уморене и залутале заљубљене принчеве прими у своју колебу и понуди им врг млека; или каквом незграпном, суровом, али богатом буржоу , да зајмом извуче пз тескобе каква аристокрачића који се научио да троши, а строги, стари отац још живи и не устуна управу имања млађима; или напослетку, ако би за лепоту слике несничке требало да при турнирима и

свечаним процесијама владаоца участвује и народ, и бар иза ограде показује, како је усхићен и онијен свечаним призором и задовољством. Та сењерска литература опадала је и бегала из укуса онако, како су нривилеговани сталежи измицали пред надмоћношћу интелектуалном, имовном и политичком буржоазије или трећег сталежа, а њено место у укусу и понуларности заузимати књижевност друкчија, књижевност нове садржине. Л.епа књижевност, целог XVIII века, огледало је тог друштвеног процеса који вам описах. Једна од најобичнијпх тема, у романима и причама, била је, описивати онадање, осиромашивање, раскалашно и неприродно иировање ариетократских породица, а иодизање буржаозијских кућа; каквог вредног и окретног занаџије, трговца и т. д. до богаства, части и славе. У свима књигама, у којима се љубав описује, изношена је она илп као мученик који се бори и страда од неправда социјалних, или као јунак који ирелеће или кида оне препоне што су V животу делиле аристократиски сталеж од народа. Махом је памет окретносг, лукавство, на страни јунака из народа; а глуиост, егојизам, слабост, на страни благородника, као на пр. у делима каква Бомаршеја, Детуша, Маривоа, Голдонија и т. д. У колико је живот занатлије и трговца богатији на авантурама и догађајима, шаренији у својим патњама, у толико је садржина белетристике постала богатија. У старијој лепој литератури готово увек је тема само љубав, љубав мучена и страдалница или љубав нобедитељка. Са новим, народним елементом улазе у књижевност и друге разноврсне страсти људске; славољубље , иобожност , отачаствољубље , борба за слободу, авантуре поморског путовања, онисивање страних земаља и обичаји и т. д. и т. д., а што је најважнпје, уноси се живот, метеж људскн и онисивање истинитих осећања човечијих као главни елеменат, у романе и песму, док је у старпјој лепој књижевностн поред љубавних уздисаја, још јединог места имала природа спољна, описивање предела, шума и том подобног. Са овом променом литература није више само забавна,она је постала покретач прогреса. У овоме погледу реФорматорскога уплива били