Просветни гласник

307

су Енглез Ричардсон својвм романима, и Русо, својом „Хелојизом". ЕГоред тог социјалног процеса, утицали су иа слободњаштво XVIII века, као што споменух, и политички догађаји извршени у Енглеској при крају XVII века. Тамо је дуга борба између Штуартовића, Карла II, Јакова I и II, као преставника апсолутитизма и преставника теорије, да краљеви имаду власт од Бога и народа, који је брапио протестапску веру п своје право, право народног суверенства, завршила је се победом народном. Један је владалац изгубио главу на ешаФоту, други је протеран и на нресто доведен онај, ког је народ изабрао; а тај изабрани, — Волхем Оранијски морао је, пре но што ће метнути круну на главу, заклети се пред преставницима народним, да ће вечито памтити, да му је власт народ дао; да ће слободе народне чувати; да ће поштовати уставне одредбе британске, по којима се између осталог ни један намет на народ наметнути не сме без пристанка народног; ниједна нара из државне благајне потрошити не сме, док је народ или скупштинска доња кућа не одобри. Брзина и важност тих догађаја дејствовала је као електрика на мишљење народа европских. Успеси у Енглеској дали су нове, крепчије хране реФорматорским пожудама које су од тог доба одређеније и енергичније изнашане у списима и парламентима. Свуда се почеле хвалити и узносити политичке установе енглеске, које у тако леном складу држе и краља и аристокрмтију и слободе и права народна. Енглеска уређења постала су идеал за којим је све живо жудело, уморепо аисолутизмом. Упоређивање апсолутизма Луја XIV и његових злих последица, са уставношћу и напретком енглеског народа, или упоређивање Француске, каку је Л.уји XIV млогим ратовима и великим наметима начинио, са Енглеском каква убрзо под владом Вилх. Оранијског поста, било је обична тема политичких писаца у XVIII веку. Енглеска, због својих слободних установа, била је земља, куда су, у прошлом веку, многи књижевници са континента европског путовали, било да тамо изближе, изучавају њене установе и њену књижевност, која, гајена у слободи много бујније и слободније цветаше

него игде на другом месту: било, да се у заклону слобода енглескпх сачувају од гањања каквим су бивали изложени на континенту. Било је у Европи време, то је XIII век, — кад је париски универзитет био најчувенији својом науком и проФесорима; кад су хиљаде странаца пз Италије, Германије, Енглеске и Шпаније врвили тамо, да слушају, каког чувеног дијалектичара; и један краљ францески био је ирпнуђен да сруши ограде париске да ба се могли само ђаци сместити. . Затпм је било време, — то је XIV век, кад је Италија, у филолошким и старинарским студијама, предњачила свима другим земљама: кад су њене школе биле најпуније, њени књижевници највећег гласа; кад је она давала и књиге и проФесоре целој Европи. У XVIII веку то је, постала Енглеска. Њен. је утицај, т. ј. утицај њених сгободних установа, мисли до којих су њени књижевници најпре дошли, истина, које су њени радници први открили, напослетку укуса њеног литерарног, био грдно великп. Под тим утицајем ми и данас, на крају XIX века још живимо и мислимо. Али има нешто још значајно и карактерпстично. Тај уплив енглеске књижевности није био непосредан нацелуЕвропу, и ако је било н. пр. и Немаца и Италијана који су иутовали у Енглеску и енглеским писцима подражавали пли непосредно из енглеских књига нреносили мнслп у своју средину. Францеска је била посредник у том мисленом п књижевном саобраћају између Енглеске и осталога свега. Францески књижевници умели су истине и мисли, до којих је научио исиитивање и посматрање у Енглеској дошло, популарисати, објаснити и онда у новим, схватљнвијнм облицнма саопштити другим народима, на и самим Енглезима вратити онако, како су се њима у практичном животу лакше користнти могли. Од времена Л.уја XIV који је Францеску монаркију уздигао на ступањ прве европске силе, а сјајем свога апсолутистичког црестола и своје књижевности, — а и ова је развијена под стрехом његова двора, била пре свега један лнстић у венцу који је њега красио, — начинио од Францеског језика, језик дипломатски целог света, и натурио га дворовима и великашима у целој Еврони, Францески језик 39*