Просветни гласник

330

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

да наступа и чете Гејза, на ужас Еалвинаца, беху исечене. На послетку наде Маргарити на ум, да њихове пријатеље одвоји од њих. Она захтевапте од поглавица племства, да положе заклетву, да потпомажу католичку веру, да гоне бунтовнике, да истребљују јеретике свима средствима. Многи извршише заклетву, па и Егмонт, који се много ослањао на милост краљеву. Хорне се не хте заклети, јер, као што говораше, он мирно живи на својим добрима и не меша се ништа у послове владине. Орански се реши, да остави своју отаџбину и да чека на срећнија времена. Он је добро увиђао, да код неслоге Гејза и неувиђавности Егмонтове не може ништа силом учинити. Он је знао, да се херцег Алба слаже са својим господарем, да треба слободу Нидерланђана поништити. Ако дочека Албу, онда је нропао. Филинове намере биле су му иознате. Али пре него гато је отишао, желео је, да свога пријатеља Егмонта опомене, да мује пропаст сигурна. Они су се састали. Нгмонт је наваљивао на Оранског да остану. „А шта ће бити са твојим имањем, ако ти останеш при твоме закључку" — викну на нослетку Егмонт. „А ти," одговори Орански, изгубићеш твој живот, Егмонте, ако не промениш твој закључак. Ја ћу имати утехе, што ћу отаџбини и нријатељима у нужди моћи помагати саветом и делом, а ти ћеш и себе и отаџбину у пропаст сурвати". Још један иут молио га је веома искрено Орански, да се уклони од пропасти, која се приближује. Али Егмонт се надао да ће у будуће бити све боље, и није се могао никако решити, да остави свој угодан живот, и да од своје драге жене и деце захтева, да се муче. „Никад ме не можепт уверити, Орански," рече он, „да ствари гледам у тако мутној светлости. Шта ми може краљ наудити? Он је добар и правичан и ја имам нрава на његову благодарност". „Добро", викну Орански зловољ-

но и са унутрашњим болом „ти апелујеш на краљевску благодарност. Али мени се претсказује, — а дај боже да се ја варам ! — да ћеш ти бити мост, Егмонте, — преко кога ће Шпанци доћи у земљу, и кога ће они срушити, кад преко њега прећу". Он га свесрдно још једном притиште на срце. После тога дуго га је гледао. Сузе му потекоше. Бпше се никад нису видели. Одмах сутра дан нанисао је он оставку намесници и отишао је на своја добра у Насаву. Ва њим одотпе многи једномишљеници; јер Маргарита је све строжије поступала према Калвинцима. Многи побегоше, а многи помренте ј рукама мучилаца. Проиоведницима је објављено, да за 24 сахата оставе земљу. Све улице биле су пуне бегупаца, који су за љубав вере своје остављали оно што им је најдраже и тражили срећнију земљу. Овде су узимали мужеви од својих жена, оцеви од своје деце вечити оироштај. Тамо опет други су водили жену и децу са собом. Варош изгледаше као нека ожалошћена кућа. Од греда оних цркава, које су иконоборци разрушили, направљена су вешала за оне, који су на њих нападали. Сва губилишта са мртвацима, све тамнице са осуђеницима на смрт, све улице са бегунцима биле су пуне. Ни уједној вароши у убилачкој 1567 години није било мање од 50 до 300 оних, који су на смрт осуђени. 6. Сад је мир био опет повраћен. Ео није био побегао или погинуо, тај је из страха ћутао. Маргарита је јавила краљу да је све мирно. С тога је он могао вратити с пута херцега Албу, који је тамо с војском ишао, јер је његов долазак могао опет мир нарушити. Али у Мадриту је друкчије решено. Филип и Алба нису хтели ову прилику пронустити, да крв рекама иролију. До душе, као што је отуд јављено, буна је била угушена, али из страха. Помисао о буни мо-