Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

рала се у Нндерландији са свим угушити. Са 10.000 убнлачких, сваком злу склоних војника, нојави се херцег Алба у Нидерландији, нроносећи свуда страх и ужас: јер он је био веран слуга свога господара. Никад му се на лицу није нојавио смех, никад му у срцу не беше осећања човечности. Ко је сада могао бежати, тај је побегао. Само приближавање шпанске војске одселилојеиз Нидерландије 100.000 грађана, а онште бегство трајало је непрестано. Годпне 1567 (22. Августа) Алба је стигао на каније Брисла. Чим је свој долазак објавио, заузео је и намесништво, које је Маргарита само но имену задржала. Тек што се његови војници појавише на улицама, а становннци побегоше у куће, позатвараше се и варош је изгледала као изумрла. Ако неко луни на врата, становници се уплаше и држали су дајетосудски служитељ. Пре свега херцегу је било главно, да похвата поглавице племства. Он се показивао врло пријатан и добар, тако да Егмонт постаде са свим нскрен, па и сам Хорне вратп се опет у Брисел. Алба сазва велики државпи савет. Ту је био и Егмонт. Кад су се одатле разишли хтео је и Егмонт да иде да са Албиним сином одигра започету игру. Нред њега изиђе капетан и захтеваше да отнаше свој мач, а једна гомила војника онколи га. Један тренутак стајао је он као нем. „0 Орански ! Орански !" узвикну он болно, предаде он мач и рече : „Водите ме ! Далеко чегаће бранио сам краљеву славу него самог себе". — Хорне је уханшен кад је ишао кући. Он је најнре питао за Егмонта. Кад су му казали да је затворен предаде се и он. „Ја сам се за њнм поводио" рече он, „право је да с њиме једну судбу делим". Општи страх снопаде обитаоце Брисла, и нп. вест о њиховом аншењу, њих 20.000 иобегоше из Нидерландије. Тако ова земља за свагда изгуби велики број својих становнпка, који

су били сиособни и умели да преду вуну. Они су отшпли у Немачку п Енглеску. Још су срећни били они, који су се иселили, јер Алба затвори пристаниште и одреди смртну казну за оне који се исељавају. 7. По себи се разуме, да је Алба обновио инквизицију са свима њеним строгостима. Али он је објавио, да се свп, који су били у споразуму са Гејзнма, или су били на зборовима калвинских нроповедника, окривљују као престуиници за увреду његовог величанства. По томе имање и жнвот свију био је у његовим рукама, и ко је једно или обоје избавио, сматрао је то као иоклон његове великодушности. По том установи један суд, који је имао да иснита нређашње нереде. Он сам био је нредседник тога суда, а носле њега један ноуздан П1нанац (Варгас), један човек, кога је његова отаџбина протерала као отров, једап бестидан, окорео зликовац, који је био толико крвожедан, колико и грабљив. У овом суду суђено је о животу Нидерланђана са тако великом лакомисленошћу, да се нрича, да је један судија, који је често у седницама спавао, кад је на њега дошао ред да гласа н кад су га пробудили, без икаква размишљања викао : „На вешала ! на вешала !" — тако му је обична ностала ова реч. Често су њих 20 — 50 позивати из једне вароши пред суд. Богаташи су највише страдали. Неки виђенији грговци, који су имали по 200—300 хиљада динара имања, виђали су се као најгори људи са везаним рукама натраг и вођени су тако на губилиште. У Валевцпји је један нут погубљено њих 55. Тамнице где су готово биле тескобне за огроман број нреступника. Сваки дан су нрави и криви, богати и сиромашни вешани, посецани, сечени на четворо и снаљивани, а њихова имања узимала је др1 жава. Народ је с нравом називао овај суд 42*