Просветни гласник

3 4 5

не можемо ии да замислимо овако штамиану и овако богато слпкама испуњену и осветљену историју нашу. А никојој другој науди или врсти књижевности, рекди бисмо, не приноси толико светдости, ноуке и разумевања слика кодико то чини историји- Сдике историју заиста осветљавају или идуструју. А у коликом је обиљу просута у овом издању та благодет на Мартеново дело, види се по томе. што у пет томова има више од хиљаду илустрација. Први том (најстарије време) има илустрација на 220 ; четврти (време ирве републике) на 263. И у колико слике читање осветљапају, у толико исто на читање маме. Наччн нисања је лак и раван. Пигде нема цитата или нозивања на пзворна дела ради потврде. То је остало у великој научној историји за коју и јесте. Дух писца је потпуно слободоуман. То се могло видети и из распореда који је горе наведен. Он није за Наполеона, ма да истинпте врлине тога ванредног човека уздпже, ади није нн за комуну. Жао нам је што нам место не допушта. да прионштимо какав већи оддомак. Ипак ћемо дати овде у преводу један маден извадак, у ком је културна карактеристика првога царства. Исти се налази у иочетку гдаве друге тома четвртог где се онисује стање Француске у почетку 1806 пре рата с Ируском и Русијом, који се свршио миром у Тидзиту. „С нечувеном сјајношћу отсорила се година 1806 за ново царство. Опијена и са засењеним очима Француска се надаше, да ће се један пут одморити од страховитих напрезања која је морада ноднети, да би се стекла ова беспримерна величина. „Извештај о стању царства, који је 5 марта 18^6 нодпесен закоподавпом телу, објављиваше да цар не смпшља никаква нова освојења. „Цар је исцрпао до дна војничку славу; не вуче га више частољубље за крвавим лаворикама које је нриспљен био да бере. Да усаврши администрацију; да од ње своме народу начипи пзвор иапредовања које би се без ирестанка увеличавадо; да у својим дедима створи иример и декцију морала чпстог и узвишеног; да засдужи бдагосдове садашњега и будућег нараштаја — то је слава, за којом сад жуди његово частољубље".

„Обећања су то била врло лепа, алп се овај говор моралисте, законодавца и мирољупца чудновато косио с идејама које је Наполеои у исти мах псказивао о карактеру свечаности, коју је требало дати у Паризу у славу повратка нобедоносне војске. У његовој су се гдави врзле мисли да обнови старе римске амфитеатре. у којима су се бпли дивљи зверови. Та се мисао о обнављању најгорих обичаја старога времена није остварила за то, што се војска ппје ни вратила у Париз, јер јој Је ваљадо на ново у рат ићи. Ади он обнови застареле титуде ц установе средњега века. За своје велпке достојанственпке п маршаде он установи у Италпји кнежевине и војводпне, с којима, истина, ннсу била везана Феудална права, али које су онет морале подноситп терет оних богатих дотација, које су дотичнпма с њиховим имепом даване. Ова нова врста намета није била баш врло удесна да нас омили у Итадији. „Унутра је Наполеон васпоставио ред у Финаисијама, које су биде јако смућене пре рата с Аустријом. Финансијске незгоде нрошле годпне збрисане су нобедом. Заоставштине су биле измирене нешто добрим операцијама, нешто насплном експропријацијом једне компаније набављача за војску, која је, истина, учинила ведиких услуга, али која је касу доводила у велику неприлику пеправилним и врло ризичним онерацијама. „Вио у рату, био у миру — Нанодеон није хтео зајма. Рента пије ни у најуспешнијпм сдучајима превазилазида 60, а зајмови би стали сувише скупо. У ратпо време требало је Наподеону 820 милиона заједно с трошковима купљења (а данас би два пут толико требало). Да би то имао, Наиодеон је иовисио посредне норезе, установио је порез на нроизвођење нића код произвођача и крчмарину код оних који пиће крчме. Установио је на ново данак на со, али по правилима редовним, којима су се све старе злоупотребе избегавале. „Већа тежина данака ублажавала се тиме што је укинута мостарипа и друмарина, које су биде повраћене на путовима и које су биле и несносне и немиле. „Наполеон је нредузимао велике грађевине, неке ради дике и угледа, а неке за 44