Просветни гласник

354

ПЕДАГОШКЕ СТВЛРИ

цустињика (Ана Хорејца). 0 св. Антонију вели се, да је први прописао ма и иепотпуна нравила о заједничком жавоту нустињидима тиваидским. По томе угледу основа се манастирски живот у Сирији и Мадој Азији. У Јевропи, у Св. Гори постаде такође калуђерска заједница, као и у Галији, коју установи св. Мартин. Тачније уређење манастирског живота, на западу основа св. Бенедикт од Нурсије свом браству на Монте Касину, у Италији (529). По његовој наредби калуђери су морали да раде и уче, да живе сиромашно и целомудрено и да се нокоравају (Настаи

старијем. Папа св. ГрггЈр одобрио је правила (595) и то се носле усвоји по свој Јевропи. Манастири постадоше школе, научни заводи и књижнице у којима се хранила умна привреда не само хришћанског, но и многобожачког света. У погледу образованости то беху места нрнвреде, а у моралном углед за још необразоване народе, Али временом даровима обогаћени, манастири постадоше терет народу, нривезаном за њихно земљиште, нример кварежи осталим људма; јер свештепи служитељи нерадећи ништа, заборавише на свој свети нозив. иће се)

ПЕДАГОШКЕ СТВАРИ

ПЕДАГОШКИ РЕЧНИК Празноверице (сујеверје). Сви народи, културни и некултурни имају у своме живогу нуно празноверица. Што су народи у просвети и култури напреднцји, то је код њих мање и празноверица и обратно. Запитајмо се, шта су празновернце ? Одговор је прост. Ево га: Објашњавати чулне иојаве, цодмећући им неке узроке, који се чулима не опажају и, који се логичним мишљењем не могу довести у узрочну везу са нојавама, то су празноверице. Примере за ову деФиницију навешћемо мало ниже. Сама реч „нразноверица" казује, да је нешто празно ; да иза иојаве нли боље рећи пред појавом, нема пичега, но да ми навикнути да свакој појави приметимо и узрок, подмећемо на оно празно место неки предмет као узрок из своје главе и то својевољно. Но нпје овако увек. Често иута људи из незнања и не траже узрок појави. но њу саму сматрају као узрок и подмећу јој последице из своје главе, које она цо суштини својој не може имати. Према овоме последњем, могло би се за празповерице казати, да се оне у томе састоје, кад људн очекују дејство од ствари или појава, које оне савршепо по својој нрироди не могу произвести. Да наведемо нрцмере и за једно и за друго и да их узмемо из жпвота на-

шега народа. Веровати п. пр. кад је велика суша, да се онда Бог оскорбио на парод и земљу, то је празноверица, која иотиче из незнања. Веровати н. пр. кад гром пукне, да онда Св. Илија гађа доле ђаволе и све што је зл.о, а само не ноштене људе, такође је празноверица, која потиче из незнања. Веровати, да гр&д неће на виноград, ако је у њему живо јаје закопано ; или н. ир. да крило од слеиога миша, или поглед кроз иразну лобању људску, може иматн неке освајачке нли нривлачне силе ! Или н. нр. да амајлија чува од куршума нтд. итд. Као што рекосмо, у сваком народу има сујеверја где више где мање. Што је народ напреднији са нросветом, образованошћу и културом, у њему је мање празноверица, а што је опет на нижем ступњу културном, то је у њему и празноверица више. И наш народ има доста празноверица, међу којима има и врло штетних. Како иостају празноверицс ? Постају најчешће из незнања. Људи немајући довољно знања из природних наука да објасне појаве око себе и на себи, објашњавају их својевољно из главе. Празноверице постају и тако, што се људиосећају' слаби и зависни од појава, па не знајући им нрава узрока ни последице, не могу да остану равнодушни у досадној неизвесности, него им тј аже и измишљају какав му драго