Просветни гласник

НАРОДНА ИСТОРИОГРАФИЈЛ У ФРАНЦУСКОЈ

годнне. Иородпца је његова, као протестапатска, гоњена била због вере ; оца му је гонпла и смрћу казнида 1)еводуи,ија, и он је с мајком, испред ужаса револуције, морао склањати се у Женеву у Швајцарску. Ови су догађаји знатно утицади на убеђења Гизотова у подитици као и на његов рад у дитератури. С ансодутизмом Наподеоновим није се могао никако сдожити, и одмах је пристао уз радњу о васпостављању краљевства, кад је иста, током нолитичких догађаја, на дневни ред дошда. С тога је, одмах у ночетку свога подитпчког живота, морао остављати Француску заЈедно са Лудвиком XVIII, кад је оно Наподеон оставио острво Едбу и васпоставпо царство за сто дана. С новим иовраћајем краљевства и Бурбона, и Гизо се вратио у Француску. Тшч је одмах с почетка ушао у ведике подитпчке сдужбе, ноставши најире начелаиком министарства правде, ио том краљевскпм известиоцем за модбе и жалбе, 1817 државним саветником, а на посдетку општим управнпком за окружне и општинске посдове код средишње државне вдасти. Ади Гизо није могао истрајати уз Бурбоице. Нокрај све његове умерености, и покрај све најодлучније нротивности републиканизму, његова су уверења б ла за Бурбонце сувише либерадна и сувпше уставна, а Бурбонци су опет, за њега, сувише тегдили аристократској реакцији, католичком кдерикадизму и госнодском самодржавству. Бурбонци нису били схватили шга је задатак васпостављенога краљевства и шта су природне његове дужпости у ново створеноме стању ствари у Француској. С тога је Гизо оставио политичку службу и вратио се на катедру, па је 1825 п катедру изгубио због подемике против министарства Виљедова. С неком променом министарства враћена је и њему катедра, 1828 године, и на њој је остао до јулијске револуције у 1830, којом је на краљевски престо Француске доведена млађа и дибералнија орлеапска грана Француске краљевске куће. Орлеанци су показали много воље и мпого готовости да владају Француском у складу са захтевима времена и нових друштвених потреба. Њихова су расиоложења бида у складу с уверењима Гизотовим, и под њиховом владом 1830—1848 он је највише времена ировео у министарству и као практичан државник. Реводуција од 1848,

која је прогласила на ново репубдику у Француској, лишида је Француску орлеанске династије, а Гизота министарства. Од тог времена и пошто се вратио из Енглееке, у коју је морао иобећи, старао се у почетку, да се на ново помеша у политику и да ради против репубдике, али је, на послетку, морао један пут за свагда оставити подитику и посветити се чисто књижевности, којој је, ио тад, већ до смрти веран остао. Док је у политици радио, ево којим се начелима руководио. Био је искрени присталица уставне монархије, ади исто тако искрен и енергичан противник сувремене демократске републике. Од почетка своје радње па до смрти Гизо је био уверен, да у образованом свету ваља да влада интелигенција. За гра',ански, пространи и богат сталеж, мислио је он да је средиште иптелигепције. Тај грађански, средњп сталеж, жедео је видети у заједници са племићством, а од обојих је тражио, да законити ред бране од демократије, за коју је мислио да тежњама својим неизбежно кдизи к анархији, и да кадтад мора навући велике опасности на људско друштво. Злојемислио о свакој револуцији, и свакује, безраздике, осуђивао, што је налазио, да револуцпје сдабе правну свеет у људи ; и с тога је држао, да је најглавнији задатак сваке владе, да се увек снажно одупире револуцијама и датим путем никоме никакву устунку не учини. Прва основица старешини државном мора бити : да чврсто одржава правне одношаје у унутрашњој уирави, а међупародпе уговоре у спољашњим везама. Гизо је мислио, да је бодест свеколикога сувременог европскога друштва у томе, што је многим превратима ослабела правна свест у човечанству, што је нало поштовање закона, што је скептицизам произвео да данас редовно сваки сам себе прецењује и велича, а другога багателише. Ово је било политично веровање Гизотово, и он је као практичан државник радио и да га остварује. Међу тим ни најстраснији цротнвници његови нпсу могли никад преговорити му пити да јерадио нз прикрајка и без отворености, нити да је икад ичим упрљао нме своје. Ове карактерне црте још су се вишепоказале у историку. Не само да се из његових историчких списа не видн нолитичар, негоје у њима нисац историк и посматрадац какав