Просветни гласник

НЛРОДНЛ ПСТОРИОГРАФША У ФРАНЦУСКОЈ

383

се само замисдити може ; толикаје снага објективности, до које се он уздаћи умео ; тодике је знање извора, којим се он у писању служио. У Француској је он основалац философске историјске школе, и он је народној историјској ињижевности дао правац онога вишега и ширег носматрања, које је наше време историји наложило. Писци осамнаестог века, који су у толиким напредним мислима испредњачилп, ударили су прве почетке и овоме начину ппсања историје. У делу Волтеровом Огледу о наравима и о духу народа (Ез8а1 8иг 1еб шоеигз е! ГезргИ (1еб паИопв) почетак је историјског посматрања које не гледа историју само у генеалогији ц у бојевима, него које буди вољу и за посматрање ситнијих или боље рећи свију без разлике појава живота народног. Још један писац XVIII века, атоје Мабли (1709 — 1785), применио је тај начин писања на саму Француску историју у делу О&вегсаИопз аиг Гк1$1о1ге Ае Ргапсе (Посматрања о историји Француске). Он је први тражио објективно посматрање историјских појава. Он је први обележио чудновати анахронизам, којим писци говоре о наравима и нредрасудама свога властитог времена онда, кад пишу о догађајима и људима из прошлости. И онде где је он конац испустио, прихвата га и даље продужује Гизо. Посао, с којим је сн отпочео свој нсторијски рад, било је једно ново издање горе поменутих Маблијевих „Посматрања о историји Француске", којима је придодао своје властите Огледе. Тиме, говори један литерарни историк Француски, као да је хтео казати: „Ево одакле смо пошли, и ево где смо дошли". Где су у Маблија само бојажљива нагађања, или сумњиви ресултати још непотпунога испитивања, Гизо нам показује истине сталне и осведочене ; а свуда објашњава, ноправља и рашчишћа тврђења свога претходника. И само ноље посматрања шире је у Гизота. Мабли је гледао историју само са политичне стране ; Гизо већ зна да се сав живот народни не састоји у полптици. да се историја једнога времепа може познати истом онда кад се знају закони, уметност, фидосрфија и вера тога времена. Отуда је у сгудијама или огледимаГизотовимвишеттространства; отуда је у погледима његовим више вели-

чине; отуда, на посдетку, и она већа иоузданост у ресултатама које он пзналази и износи. Кад је, носде бурне политичне радње на крају Наполеоновог царства и у почеткуваспостављеног краљевства, Гизо, веран пзвесним својим иолнтичпим убеђењима, оставио политичку слулсбу, и стуиио на катедру велике школе париске у Сорбонп, из његовихје предавања указала се пуна снага студије, схваћеае и обасјапе нрактичним посматрањем и искуством. Никада ваљда пије проФесорска катедра Француске блистала у толиком сјају. Виљмен представљаше литерарну историју и критику, Кузен философију , а Гизо историју у лекцијама сјајним и духа пуним, које скунљаху најодабрани.ју интелигенциЈу у сорбонске сдушаопице. Гизо је био прави проФесор. Он се чувао свега што је ораторско и декламаторско. Као озбиљни и уздржљиви пуритапац он је избегавао сваку већма жарку слпку, сваки ванреднији нокрет ; алијеопет његово издагање оживљавано неком топлотом унутрашњом ; у њему се налазила она природна топлота, која је обично другарица светлости. Год овога рада и најбољих година Гизотових види се у три течаја декција и у шест књига исторнјскесадржине.Та су деда: Огледи о историји француске, Историја евроиеке цивилизације и Историја француеке цивилизације. „Сва три су та дела делови једне целипе! одсецн једнога истог посла, који се продужавао кроз десет година. Што се који пут на ново нисац враћао на своју задаћу, да изнесе све мене друштвених одношаја у Галији после пропасти римскога царства, тоје више дубљине у анализи, вишевисинеи чврстине у погледимапоказивао. Сдедујући мирно сам за својим истраживањима, никад није пронуштао ни оно што у науци други покрај њега истражују, и старајући се да се на ново осведочи о истипи њихових проналазака, да их удеси, и да им да више одсечности и пространства, ои је чудно умео да све, своје као и туђе, склопи у једну складну целину. За то су његови радови постади најчвршћи темељ и најверније огдедало сувремене историчке пауке. у кодико је год она поуздана и стадна. Као историк паших старих установа он је отворио век истините науке; оно што је нре њега писано, осим јединога Монте-