Просветни гласник

ШКОЛЕ ЗА ОБРАЗОВАШЕ СЛГ.ПИХ

389

говима, кад о слепачким школама није било ни говора. С тога ће бити и поучно и занимљиво, да овде разглеламо рад и живот неколицине слепих, који су и без нарочитих школа за њих, могли да се уздигну међу прве раднике у многим грапама послова. Али, пре него што то учинимо, казаћемо неколико речи о занимању слепих у опште, и то ће нам олакшати, да боље разумемо оне појаве, које ћемо видети у биографијама неколидине слепих, о којима ћемо после говорити. Већ по самој прпроди свога састава, сваки човек има извесну количину радне снаге или актнвностн, која долази сама по себи, као ресултат дентралне енергије, и која тражи ма каког канала кроз који ће сеистрошити. Док се ова снага не истроши, дотле је у организму непријатно стање, а чим се она ма каким радом упогреби, онда настаје пријатније осећање. Њено је трошење, дакле, једна потреба органска. Ове снаге имају и све животиње, само у разној мери: код једних је има впше, а код других мање. Исто је тако и код људи. Једна раса људска има је у већој количини, а друга у мањој, и због тога су људи опе прве расе окретнији и у онште живљи, него из ове друге. Па и поједине народности исте расе у овоме се погледу разлпкују, као и поједини људи истог, народа. Ко има више ове централне енергије, тај је живљи, енергичнији, предузимљивији него онај, који је има у мањој мерн. Али главпо је да сваки човек има те снаге, и да она гони човека, да ма шта ради, док се не утроши. Она се може потрошити и умиим и физичким радом. И сељак је утроши ударајући будаком у крчевини, као и научењак мислећи. И у опште, окати имају много и подстицаја и прилика, да ту снагу па више начина употребе. Међу тим са слепима стоји са свим друкчије; они нмају мало и прилике, а још мање подстицаја за то. Слеп је везан за једно место, а спољни свет је опет мртав за њега, јер му не може никаке утиске кроз око да даје, који би изазивали и подстицали духовну радњу. А сем свега, без нарочитог образовања, он мало има тековине у своме

духу, која би му послужила као згодан материјал за духовни рад и нове духовне творевине, и без спољних надражаја. Из тога је већ јасно, да је за слепе ма како занимање једна потреба у много већој мери него и код окатих, који могу и ходањем и гледањем да нађу и промене п занимања у великој количини. Због тога слепа деца, којима се не даје никака занимања усвоје врло многе ружне навике, а често постану и блесаста, ако у таком стању дуго живе. Тако једни су навикнути, да цупкају ногом, други да слегну раменима, трећи опет да мљешћу устима и т. д. Јер потреба их гони на рад, а пошто бољег немају нити за бољи знају, то су им остали само поједини делови тела, које могу покретати. Одрасли слепци траже, да ову потребу на други начин подмире. И ово је један, од многих подстицаја, и како нам се чини најјачи, од свију опих, који су гонили слепога у свима временима да тражи неког занпмања, и да измишља средства, помоћу којих ће доћи до неког знања и на тај начин стунити у ближи додир са. спољним светом, који је био за њега једна мрачна просторија испуњена ненознатим предметима. Ми ћемо овде изнети животописе неколицине слепих, који су се у разлпчним пословима одликовали као врло умешни и добри радпици још у оно доба, кад о слепачким школама није било ни говора. Међу знаменитнм слепцима 1 ) ове врсте, после Дидимуса, знаменитог ФилосоФа александријске школе у IV веку после Христа, на прво место долазп енглески нроФесор университета, Саундерсон, и за то ћемо о њему нрво и говорити.

') И у нашем народу било је иојединих слепаца, који заслужују, да им се име не заборави. Ми опомињено само на онога (Милоша ?), који је и Вуку био од велике номоћи нри скуиљаљу народних литерарних творевина. Ми се над.шо, да ће биографије, које овде наводимо, иодстаћи иаше учитеље и свештенике да приберу материјала, којим ће боље осветлити живот и рад наших слепаца. (Наставиће се)