Просветни гласник

394

ПАТРИОТСКЕ С Т В А Р II

кад се музе (глагол мусти). Другоме чему говечо не може да се научи. Ако се говече затрчало, а нарочито ако се обада (кад га уј еде ббад), онда хоће да згази све што му је на нуту. а хоће и да убоде роговима. Говече хоће и само да паиадпе на човека, а нарочито на дете, и хоће да убоде роговима. Говеда мрзе црвену боју. Кад иаиђу на нроливену крв, онда бучу и ричу. Од курјака се бране роговима, зато их курјак напада са страг. Кад је говеда вигае заједно па их нападну курјаци, она се скупе у коло, окрену стражњице у средину, а главе на

поље. Ако курјак нападне, говече га млатне роговима. Гоиече познаје свога господара, и радије иде к њему, ако га добро пазн и храни. Нека каже иричу „о верној крави" : Н. Н. (Пропитати последњи одељак у појединостима, па онда тражнти да се каже у целини). (Довести све о говечету у свезу, тражити да иоједини ученици кажу поједине одељке у целини, и тиме дог.ести цело предавање у целину. Учинити ноређење говечета са коњем у свима одељцгаа, те показати сличности и разлике). С.

ПАТРИОТСКЕ СТВАРИ ОТАЏБИНА

(ПР ич I Имаш ли мајку — имаш иуна уста њенога меднога, имена ; имаш ли оца — имаш снагу и заштиту ; имаш ли брата — имаш узданицу ; имаш ли сеју — имаги .чилошту и разговор ; имаш ли Драгу — имали миље срцу, цвет животу ; имаш ли чедо — имаги наду на васкрс; имаги ли своју куЛицу имаш своју слободичицу; имаш ли блага — не зебеш од оскудицс; имаги ли школу — знаш да Ке ти деца. гледати умнима очима ; имаш ли цркву — знаги којим се ш/тем зсмља с небом разговара ; имаш ли силу и власт — имаш моК да иомажеш и — да грешиш; имаш ли имсна и гласа — живиги у један мах на вигис места; јеси ли стекао славу — живиги и иосле смрти !... Али има једно имање, всКе од свега тога ; има једно благо нада сва та блага; имаједна тековина у којој свака друга, ма кака била, и ма колико вредила, само заузима> једно место, ио цени својој, онако као гито заузимају своја места иконс у светом ограму Божјем.

ИЦА) То је тековина нада све друге тековине ; она јс благо нада сва блага ; она носи име свето; она се зове — Отаџбина! * * * Руски цар, Александар први, најстарији сии цара Павла, није имао деце. За тоје, по наследпоме реду, после смрти његове, имао доћи на царски престо брат његов Константин, други син цара Павла. Али Константин, да би се могао оженити грофицом Грузинском, доцнијом кнегнњом Лепицком, бејаше, још годпне 1822, изјавио своме брату, цару Александру, да не ће да буде цар ни но коју цену. Нар Александар и царица, кајка, њихова, не могући га одвратити од те намере, прпме му тај отказ и, године 1823, Александар иотпише један маниФест којим, иримајући жељу Констаптинову, нозива, -по својој смрти, на престо млађега братасвога, трећега сипа цара Павла, ведикога кнеза Николу. Тај маниФест остави се у „Успенску Цркву", у Кремљу, да се чува до цареве смрти.