Просветни гласник

ИАРОДНЛ ИСТОРИОГРАФИЈА У ФРАНЦУСКОЈ

421

Галије. Она је бша већ јако клоиула године 600 ире рођења Христова, кад се један грчки трговац, Еуксен, дошавши из Фокеје, јонијске вароши у Малој Азији, и тражећи срећу, извезе иа обалу морскога залива на истоку Роне. За то време, Сегобрижи, племе галско, имаху под својом руком околне стране. Нан, њихов поглавица, прими странце са наклоношћу, н одведе их својој кући на велику светковину, која се држала у част удадбе његове кћери, којој иеки историци дају име Жиптисе, а другв веле да јој је било име Пета. „И данас је обичај у многим окрузимау земљи Баска, па чак и у средипи Француске, у Морвану, нланинском срезу у округу Ниавре, а у оно је време у нуном јеку био обичај да се девојка покаже истом при крају ручка, носећи у руци пуну чашу вина, и да онај буде заручник по њеном избору, коме она том приликом ту нуну чашу вина пружи. Било случајно, или из каквог узрока, говоре стари пнсци, Жиптиса стане нред Еуксена, и понуди му чашу. Велико изненађење, а по свој прилпци и негодовање, покаже се међу присутним Галима; али је Нан, схватио то као наређење богова, и прими Фокејанца. за зета, давши му у мираз сву земљу у заливу коју је био заузео, са неколико округа околних који му припадају. У знак сноје благодарности, Еуксен даде својој жени грчко име Аристоксена, што значи најбоља домаћица, иосла у Фокеју свој брод да би му довезао насељенике, и док је чекао на њих, он иостави у дну залива, на једноме полу-острву у Форми пристаништа, према југу, темељ вароши, коју назва Масалија, и која се после прозвала Марсељ. „Није прошла ни година дана кад са лађом Еуксеновом приспеше из Фокеје многе лађе, довезавши насељенике пуне надања, а уз њих пуно животних нотреба, алата, оружја, семења, стабљика лозе и маслинке, и сврх свега једну статују богиње Дијане, коју је насеобина потражила у знаменитом храму исте богиње у ЕФесу, с којом је пошла у ново насеље и њена свештеница Аристарха. Марсељ се разви врло брзо и у спољној и у унутрашњој радљивости и напредности. Из Марсеља се распрострла трговина на све стране где бејаху Финпчани и Рођапи пута

прокрчили ; на све стране они поирављаху љнхове тврђаве, заузимаху њихова сместишта, стављајући на својим медаљама, у знак врховне власти, ружу, као белег Рода, поред лава Марсељског. По смрти Напа, галскога поглавице који је нову варош заштићавао, његов син Еоман подлегао је оној саревњивости, коју су паспрам дошљака одмах с почетка имали Сегобриаш и суседна племена. Он себи стави у задатак и доиста одлучи, да поруши нову варош. Било је у време кад је виноград у цпету, доба велике светковине јонијских Грка, и цео се Марсељ забављао око спремања за ту свечаност. Китилп су гранчицама од цвећа к)ће и јавна места. Нигде страже ни раденика. Прилика да не може боља бити. Коман намести те дође у варош много његових људи, једнп отворено као да хоће да учествују у светковини, други посакривани у колима испод грања и лишћа које се из околина доноснло у Марсељ. Он сам намести се у заседу у једној блпској долини, кажу, са седам хиљада људи, број који ће, на свакн начии, бити мало претеран, очекујући да му обноћ његови нзасланици врата отворе. Али овога пута и опет једна жена, блиска сродница поглавице галског, бејаше нромисао Грка, она откри заверу једноме младићу из Марсеља којега је љубила. Одмах се Бва врата позатвараше, и што се нашло Сегобрижа у вароши, све је било искасапљсно. Бо том, кад је ноћ наступила, наоружани становници марсељски нападоше из ненада Комана у заседи, одакле је мислио он сам да њих из ненада нанадне. И ту пропадне и он и сва његова војска. „Пошто су Марсељци избегли овој оиасности, опет су остали у положају врло мучном и неснокојном. Околна племена, уједињена нротив њих, нападала су их често и претила им без престанка. Али, док су се они борнли против ових незгода, на оном истом месту, са кога су се они нре пола века кренули, догоди се једна велика несрећа, која им спреми велики прирастак снаге и најсигурнијих бранилаца. Године 542 пре Христа, Фокеја иаде под ударцима Кира, краља персијскога, и њени становницн, предајућн победиоцу своје пусте куће и улице, укрцаше се читавим масама у своје бродове, и одоше да траже па другом месту себи