Просветни гласник

} ФИЛОСОФИЈ

стема оборена су, и скоро заборављепо питање о постаау свега асивога покреће се по ново на дневнп ред. Истина, још се кодеба борба у области теорија о развићу, како да се сдожи целисходност органских производа нрироде са строгим законом узрочностп у природи, али се већ увиђа, да се ово питаље коначно може расиравптн само тако, ако се појмовима „цељ" и „узрок" по ново приђе са оружјем, које нам на раснодожење ставља данашње стање теорије сазнавања. Докде у овој тачци природпа наука очекује од ФидосоФскога рашчдањивања појмова решење једне тешкоће, у коју се запетљада, дотде је она почеда с друге стране да осваја за се једну дисципдину, која се до сада увек фпдософији прибројавада. Из Физиодогије чудних органа примепом научне методе опита п проматрања на унутарње искуство, мадо по мало издвојида се нова наука тако звана ексаеримснтална исихологија , која по цедој сушгини својој изгледа, као да је једино позвана да буде посредница између природних и духовних наука. Ади не само поједине гране емпиричког пспитивања воде нас право у наручје философији , него и најапстрактнија основа природних наука, сама математика, није остала не додирнуга од ФилосоФије. Овде видите, како се трансцендентним геометријским спекулацијама тражи неки општији појам о простору, који би био сдободан од окова очигледности. Тамо видите опет, где се најопштији закони механике по ново испитују и тражи им се порекдо и поузданост- На трећој сграни опет примећује се дубока и мисдидачка спекудација о суштини и постанку бројева и о догичној основи опште анадизе. На сваки начин, ово је огромна раздика и прави контраст од старије генерације математачара, којој је једино било стадо до саме нримене а ни мадо до испитивања и оверовљавања основних појмова. Овака новија ФидосоФска струја, мора се неиоречно сматрати као врдо повољан знак. Сваки мора признати, да је онај компетентнији за пресуђивање најопштијих иитања из једне науке, коме су и специјална питања из исте науке добро позната, него лп онај, коме је ствар само делимице нозната. Ади ова ствар има још једну страну. Стручњак се може с

АИНАУКА 427

већим правом позпвати на ову компетентност само тако, ако поред специјалнога знања буде имао и онај широки поглед фидософски да јасно нрегдеда везу и однос своје обдасги знања са другим гранама човечијега знања. Морамо овде иризнати, да нам слика филосоФа „специјадисте или стручњака" са овакога гледишта ни мало сјајна не изгдеда. Нравник, народни економ, историк итд. сваки од њих доноси собом без сумње идодне мисли и ногледе приступајући расправи етичких пробдема. Адп је опет за то, свакоме увиђавно, да се етика не може засновати на римском ираву иди на законима економнога промета и саобраћаја, као год што се бављењем са зоодошким, ботаничким и физиолошким студијама, не може стећи компетентност и преимућство за разрешавање питања, која спадају у задатак теорије сазнавања и метаФизике. Нико ово боље појмио ннје, као оштроумни оснивадац модерне народне економије Адам Смит. Пишући своју „Теорију морадних осећања" није се нигде ни дотакао принцина, на којима је засновао своју економску теорију у деду „Благостање народа". И, кад човек нрегдеда садржину и једног и другог деда, никад му не би ни на ум пала мисао, да су оба ноникда из гдаве једног и истог човека. ФилосоФска снекулација, која се креће у границама појединих наука показује јасно, да је ствар само с једне стране добро схваћена, а да се за другу страну, која је претежнија, није ни мало бринуло. Није велпка штета, што се није водило рачуна о свемушто је у старије ц у новије доба рађено на решењу појединих научних иробдема. Шта више ову нехатност може нам надокнадити под извесним погодбама оно преимућствоизвесне простодушности ц, незаинтересовапости у суђењу са којима се пристуиало расирави научних пробдема. Ко ће замерати за оваЈ немар каквомз дајику у философији , кад му сами фидософи од иозива по кад што са примером предњаче у оваком раду. Одиста, ни једна струка, не стоји у овоме иогдеду горе од ФИДосоФије. Од аутора каквог филолошког , историјског иди природњачког деда, тражи се не само темељно познавање предмета, већ и свега најважнијега што је по томе предмету ире рађено. Философ једиии, као да је осдобођен од овога захтева. 54*