Просветни гласник

II А У К А И ФИДОСОФИЈА

431

лосоФИЈе иашао у томе, да она показује пут и ироиисује законе за остале науке, тако су у главноме радили и сви његови следбеници. Ма колико да су се разликовали путови ових емпиричара од путова, којима се кретала континентална метаФизика, однос између филомм>ије и појединих наука био је и овде сличан ономе односу, који је на континенту владао. У философији немачког просвећења утидали су на разне начине једно на друго енглески емпиризам и 1ајбницове идеје. Али је Еант био први у коме се саставила оба ова духовна нравца и ироизвели онај чудновати нроизвод дубокомисленостн, која хоће кпд сваке проблеме да зарони до на дно њезино, ноказујући ири томе увек велику обазривост и сумњичење. Чедо мешавине ова два нравца јесте Кант о чијим се противуречностима и дан дањи интерпретатори Кантаједнако нрепиру и бакћу. Ма како да је Канту јасан био у души задатак који има да реши, то је инак заиста тешко било решитн га. Жргвовати емпиризму методе старе метаФизике сасвим оним што је она о чулном и надчулном свету тврдила и доказивала, а опет за то снасти поузданост вере у највиша добра, којимаје ова метафизпка тежила, то је био задатак заиста достојан највећпх напрезања. Кант је гледао да га разреши тиме, шго је три стуба наше вере у надчулни свет: идеју Бога, слободе и бесмртности истргао из области метаФизичкога сазнавања и иренео у област моралних захтева и нотреба, иослужпвши се том цриликом пдејом о слободи воље као сноном (посреднпцом) између царства искуства п онога што је ван круга искуства; што је са оне стране света, куда упнремо своје слутње и наде. Слобода воље појављује се као ресултат непосредног унутарњег искуства, вели Кант, а ми међу тим сваки акат воље увршћујемо у непрекидни ланац емпиричких узрока п дејстава. Решење ове противречности састојало се по Канту у томе, што се све искуство не односи на ствари какве су оне ио себи*) у суштини, већ се одпоси на појаве,

*) То је оиа сатанска висирепа идеја Кантова, која мнршие и иа стару иетафизику и иа нову теорију сазнаваља, позиата код Немаца под насдовом »Бав ап зЈсћ* о којој су читаве студије писане. Веран отисак прелазнога стадијума.

то ће рећи на ствари опакве, какве се оие у нашој свести појављују нод утицајем закона нашега схватања и мишљења. Такав један закон наше свестп јесте и узрочно везивање појава. Ако ми акте воље потчинимо принцииу каузалитета, онда ваља према овоме радње воље и да пресуђујемо као нојаву у свези са другим појавама. Ако узмемо нашу вољу као слободну, онда морамо схватнти наше унутарње биће онако како је оно по себп, независно од закона. којп влада у појавима узрока и дејства. Са овакнм погледом на ствари истицао се захтев у два иравца да се створе философскс. дпсцнплине, које би могле заузети место старе метафизике. С једне стране могао се нмати преглед појмова којн су у нама инвентарисани и помоћу којих се предмети спољњега света претварају у облике завнсне од појава, што владају у нашој свести. Како су ови наши појмови старији од сваког искуства и иду пред њим, то се могу у њима изнаћи прннцини, који не морају чекати искуство да их оно иотврдц за истините, него који ће битн а рпоп меродавни за свако искуство. Дисциплину, која је на овај начин постала назвао је Кант „Метафизике арироде* . С друге стране опет дата је могућност да се може испитивати Факат слободне воље, у којој нам се открива наше унутарње биће у односу на захтеве и последице, које из овога Факта излазе за морални свет и за наше сопсгвено учешће у њему. Тако је постала Кантова «МетаФизика нрави". И ако су се обе ове групе по имену наслањале на стару метафизику, то су оне опет садрашпом својом ближе стојале енглеској теорији сазнавања и моралној философији . Обе су се врло смотрено ограпичиле на највише прннципе емпиричног схватања природе и емпиричке моралности. Али основно схватање било је овде са свим друкчије него код Енглеза; ц овде је нромолила свој прст опет немачка метаФизика. Опште принципе објашњавања природе рачунао је Кант да иду пре појединих искустава ; а закон морала био му је једно нравило које у нама лежи ц које се код сваке моралпе радње примењује, али које је опет за то само но себи независно од свих мотива искуства и од чулних наклоности, којима је постанак у искусгву. (Наставиће се)