Просветни гласник

НаРОДНА ист01'иоп'лфијл у француској

историјски, о којима је реч. Друга књига има пет карата. На првој је Француска у време смрти Лудвика XIV ; на другој су Египат и Сирија (због Наполеонових ратова); на трећој Централна Евроиа, с историчким местима и бојним пољима од 1792 до 1813; на четвртој је Шпањодска и Португадска; на петој Франдуска и Белгија пред ратове од 1814 и 1815. Уз другу квигу има такође 154 илустрације. На завршетку пространијега предговора ево шта писац сам каже о намери коју је с књигом имао. „Нећу говорити о ономе што сам учинио, него о ономе што сам рад био да учиним. »Рад сам био да на мален број страна причања лаког и опет интересног, које се нигде не би косило ни о укус ни о стил, сместим сву нашу историју, и то не у ситницама и интереснијим одељцима, него у простом нацрту великих лнчности и великих догађаја. „Рад сам био, да се кроз поступни ред политичких дела и поступака може сагледати развитак народнога живота у различитим странама његовим, у организацији политичној, у уметности, у књижевности, у трговини, у индустрији ; и да се може пратити оно лагано али непрекидно преобртање, које зближује, меша и стапа елементе у почетку противне, и које, насунрот свега застајкивања, ударања назад, и комешања чак и крвавог, и опет на крај краја са сваким новим веком оставља више реда и правде у држави, више благостања у породици, више знања и морала у свакој личности. „Рад сам био, да се у суђењу људи и дела драшм на једнакој даљини од страсне оцене свију странака ; да истину, коју никада нисам хтео сакривати, онда кад је иста оштра, искажем са штедњом коју налаже природа ове књиге, и да само спрам неоспорно осведоченог порока и зла проспем речи снажне мрзости, које не могу пристати за нехотичне погрешке и обмане". Са свршетка предговора прелазимо на почетак, да бисмо видели, коликоме се (можда претераном) патриотпчком ентузијазму одаје један знатан научник пред свршеним делом о својој историји народној. „Не знам који од страних ведиких песника назваоје негде Француску војником божјим.

И доиста, ево већ више од дванаест векова како изгдеда да она ради, бори се и побеђује за свет. По чудновагој некој повластици ништа се знаменито није догодило у Европи без њене мешавине; никакво се велико политично или друштвено искуство није уводило у живот пре него што би се с њим огдедало у Француској ; њена историја је кратак и јасан извод историје саме сувремене образованости. У грчкоме свету такајебида улога Атине, а касније, у трећем веку старе образованости, така је била улога Рима. Јер општи живот тражи и налази увек неку тачку, на којој ће се развити са највише сокова и богатства, бира увек огњиште, где ће образованост као у једну жижу сакупити своје растурене зраке". Али што засдужује општу препоруку и одобрење, то је поука која се жеди постићи историјом. Она је на другом крају нредговора, али ћемо је ми поставити овде, да бисмо је уз мало час наведену хвалу имали. »Гете је рекао — вели се тамо — да је највећа услуга историје, што она буди одушевљење. Она то доиста чини, али она чини и више; јер је она, доиста, оно што су јој стари казали, она је, доиста, учитељка живота (ша§1з1;га тИ;ае). Што се мене тиче, ја не бих хтео, да изучавање наше историје пробућује само рђаву сујету и јалов патриотизам. Ако су Французи засдулшли да се зову ведиким народом, ако су нам очеви наши оставили најкрасније наследство славе, које икад народ један може потомству своме оставити, немојмо ми да будемо као оно изметнути синови великога племена, који живе и троше на рачун свога ведиког имена. Старајмо се, да заједничкоме насдедству и додајемо. Мадо 1.х је, без сумње, који могу мисдити да ће своју отаџбину окитити новом сдавом, ади сви ми, колико нас је год, којим бидо путем да цдемо и ма како да смо незнатнц, можемо отаџбину врло корисно нослужити. Није снага Француске само у њеним топовима и оружницама, у њеној флоти и у њеним четама које тако на дадеко и с тодиком сдавом њен страховити мач носе; снага је њена у њеном животу моралном. А у томе је Јзрок, што^ ће свака нова особина, коју ми сами у себи развијемо и усавршимо, бити нова једна спага, најпре за нашу земљу, а после и за остали