Просветни гласник

47 1

ФИЛОСоФИЈе, као год што се не може ни од ФИДосоФа тражити знање свих појединих наука. Али се од спедијалисте може тражити толико увиђавности и знања, да се бар уме оријентпрати у регионима са којима се његова струка граничи и где може често пута наћи одговора за своје тежње и иокушаје. Тако једно опште оријентирање свагда ће му бити добро допмо тим нре, што је сваком специјалисти непремено нотребно да познаје везу и однос своје сопствене струке са остадим укупним наукама, ако хоће да стече самостално мишљење у суђењу и пресуђивању философских питања. Не треба нарочито наглашавати, да иоред оваког критичног и систематичног расправљања философских проблема, остаје и даље у снази и важности и историјски правац, по коме су се до сада третирала питања филосоФска. Али наравно, последице промењеног положаја, који је ФилосоФија на овај начин заузела, имаће утицаја и на њезину историју. У колико ФилосоФнја буде више престајала да буде само општа историја или читуља философских система ; а све више буде се претварала у оншту историју науке, у толико ће

она више попунити Једну осетну празнину у вези нашега знања, које ће без ФилосоФије изгледати увев раскламитано. Према овоме прави и истински задатак историка филосоФпје био би тај, да нам нацрта јасну слику идеја које су владале и утицале на целокунно развиће науке ; а не као што је то до сада бпло, да нам пише и прича хронику мишљења и заблуда појединих ФплосоФа. Задатак је историје Философије да у једну реку скуни све многобројпе изворе сазнавања који за себе сирује у разним областима знања људскога тако, да се у реци не распознаје сваки извор за се, али да се добро распознаје заједнички правац куда сви теже п теку. Свест о овоме међусобном утицају оскудавала је по кад што и најновијој прошлости. Поједине науке не могу се због овога ббзна колико нрекоревати, колико се може кравитп сама ФилосоФија. То је ствар ФилосоФије да негује и одржава свежи однос између себе и појединих наука узимљући од њих оно што њој треба а то је : основа искуства и, враћајући им оно што оне немају а то је: оишта веза нашега сазнавапа. т-ј-ш.

ШКОЛЕ 3А 0БРА30БАЊЕ СЛЕПИХ

(Насгавак)

1. Никола Саундерсон, рођен 1682 године у Турстону, у провинцији Јорк. Овај чувени слепп научењак изгубио је вид још у првој година свога живота, и то услед богиња оба му ока истеку. Отац му је био акцизни порежџија. Он се одмах постарао, те је свога слепага сина дао у школу, којп је и пре тога показивао велику тежњу за науком. Овде је Никола ноказао изванредни наиредак у грчком и латинском језику, и није много прошло а он је већ могао старе класикере и да чита и да разуме, па и предавања на тим језицима да слуша. Његово велико и верно памћење било је испуњено местима из Виргилија, Хорацнја и других писаца, и он је имао обичај да их на врло вешт начин у згодним приликама наводи и употребљује. Сем тога, он је изучио добро и Француски језик. Прву

наставу у рачуну давао му је отац, и услед тога математика му је била у доцнијем изтчавању као главни предмет. Још испочетка он је сам изналазно за се помоћна средства и правила, по којима је могао не само обично задатке да ради, него и најзамршеннја рачуњања да решава најкраћим и најсигурнијим путем, и тако да дође до резултата. С тога су га и сами његови другови радије питали за неразумљива места, него и свога учитеља. За рачунања Саундерсон је измислио једну рачунску таблу, која се састоји из једне даске, која може бити по вели. чини колико год се хоће. Ову даску он је поделио у квадрате, али тако, да је онај размак између појединих квадрата мало издубљен, те квадрати остану испупчени, и на тај начин обадвоје се може нитањем разли-